О ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ
Градска библиотека у Новом Саду је најстарија установа културе основана у Граду. Матична је библиотека за Јужнобачки округ и друга по величини јавна библиотека у Републици Србији. Располаже богатим фондом библиотечке грађе који чине преко 500.000 књига, око 100 наслова периодике и значајна количина некњижне грађе.
МРЕЖА ОГРАНАКА
Библиотека ради у мрежи 26 огранака у Граду и насељеним местима градског подручја. У централном објекту у Дунавској улици налазе се: највеће одељење за одрасле кориснике „Ђура Даничић“, издвојено Дечје одељење и Информационо-реферални центар са Читаоницом. У непосредној близини је Огранак „Аница Савић Ребац“, са библиотечком грађом на 12 светских језика.
КУТАК ЗА ДЕЦУ
Дечје одељење је најатрактивније и најживље одељење Библиотеке, са богатим фондом књига и часописа намењених деци и младима до 14 година. Специфично је по разноврсним програмским активностима, интерактивном раду са децом и успешној сарадњи са бројним институцијама културе и образовања.
ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ
Градска библиотека објављује дела која афирмишу културне вредности завичаја и културну историју Новог Сада. Најзначајније едиције су БЛАГО ЗАВИЧАЈА, БАШТИНИК, ЗАВИЧАЈ, ПРЕВОДИ и НОВОСАДСКИ МАНУСКРИПТ. Библиотека је издавач легата – необјављене грађе Стевана Пешића. Такође, објављује часопис за децу и младе БИБЛИОТЕЧКИ ПУТОКАЗ, информативно гласило МОЗАИК и, као саиздавач са Новосадским клубом, СВЕСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ НОВОГ САДА.
ПРОГРАМСКЕ АКТИВНОСТИ
Градска библиотека се по квалитету и квантитету програмских садржаја издваја и препознаје у библиотечко-информативном систему Србије. Заступљени су традиционални програми – књижевни сусрети и промоције, али и бројне друге активности, манифестације, пројекти. Издвајамо: МЕМОРИЈАЛ „СТЕВАН ПЕШИЋ“, БИБЛИОТЕКА НА ШТРАНДУ, ЛЕТЊИ МАСКЕНБАЛ ЗА ДЕЦУ, ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ЗАВИЧАЈНЕ ЗБИРКЕ, стручни скуп „ДАНИ БИБЛИОТЕКА И БИБЛИОТЕКАРА“, ЗАВИЧАЈНИ КУТАК СТЕПАНОВИЋЕВА, достава књига на кућну адресу …
НАШИ КОРИСНИЦИ
Преко 26.000 различитих корисника доприносе да Градска библиотека има запажено место у култури Новог Сада. У узајамној, доброј комуникацији, Библиотека настоји да одговори на потребе и захтеве својих читалаца и буде на услузи свим суграђанима.
пон уто сре чет пет суб нед
1
2
3
4
5
6
11
12
15
16
17
18
23
24
27
28
29
30

Мира Миљковић
ЈАВНЕ БИБЛИОТЕКЕ У НОВОМ САДУ (1945-1958)

У ствари, заиста је поред школе најважније средство за образовање библиотека и читаоница, оне су управо допуна школе пошто се у њима наставља започето образовање. Јер, ако се после школе не чита, а читати се може ако има библиотека, онда се лако заборавља све што се у школи научило... Важност коју јавне библиотеке имају по образовање народно увиђају сви култуни народи. Оне су данас потреба јер живот појединца и живот народа захтева и потребује више умне снаге". 1 Ово и данас актуелно мишљење о улози и значају јавних библиотека изнето је почетком столећа неслућене експанзије наука и знања, столећа у којем знања стицана у редовним школама брзо постају недовољна и застарела, а техничке и технолошке промене императивно захтевају перманентно образовање.

У прошлости наших крајева библиотеке су имале вишеструке мисије, од култуbibliotekariно-образовних и васпитних до политичких, које су у различитим историјским периодима биле различито значајне и изражене, зависно од конкретних историјскодруштвених, политичких и култуних прилика. У свим тим приликама, поред иманентно култуне функције, библиотеке, ма какве да су биле (манастирско-црквене, државне, општинске, школске или народне), редовно су имале изражену и образовну улогу.

Историја српских библиотека и библиотекарства још увек није систематски обрађена и проучена. Према подели коју је Љубомир Дурковић-Јакшић понудио у књизи Историја српских библиотека 1801-1850, развој српских библиотека се најбоље може сагледати кроз утврђене временске периоде.

Први период обухвата време до 1800. године. То је доба српских средњовековних држава, па и постсредњовековних, које карактерише постојање манастирских, црквених, дворских и приватних библиотека.

Други период чини време од 1801-1850. године. Његове почетне границе везују се за Први српски устанак 1804. године, а завршне за историјске догађаје из 1848-1849. године који су, посебно у Војводини, оставили велике последице и на рад библиотека. То је доба када национални и просветитељски интереси захтевају да се библиотеке оснивају изван цркве и када се јављају библиотеке и читаонице разних друштава чије отварање помажу просвећени људи тога доба. Те библиотеке и читаонице биле су јавне.

Трећи период у развоју српских библиотека представља време од 1850-1918. године. То је било доба великих ратова, борби и настојања за уједињење народа Југославије. Упоредо са политичким, интензивна су и култуна настојања која резултирају и појавом многих библиотека: државних и библиотека црквено-школских општина. У том периоду њихов је рад био посебно значајан јер се помоћу књига и библиотека развијала ослободилачка свест народа.

Даља периодизација српских библиотека овде се не даје, али је она историјски јасно истакнута и наметнута. Следи период између два рата који, у погледу нових типова библиотека, не доноси ништа ново. Основни тип библиотека и даље су државне и библиотеке црквено-школских општина, чији је задатак био да шире просвету и писменост, те да васпитавају и "уздижу" народ. Овим библиотекама служили су се и ученици и сви мештани. Звале су се "народне књижнице и читаонице" и најчешће су биле саставни део народних школа у којима су обично биле и смештене. Иако јавне и намењене просвећивању народа, ове библиотеке нису биле ни масовне ни одговарајуће организоване - због чега нису могле да постану значајнији чинилац култуног "уздизања" и просвећивања народа (што им је био примани задатак).

У периоду између два светска рата Нови Сад има физиономију јасно одређену извесним култуним, економским и политичким чиниоцима. Његов дотадашњи развитак, који је на друштвеном, политичком и култуном плану достигао кулминацију седамдесетих година 19. века, оставио је у њему неколико институција које су и даље имале прворазредни култуни, просветни и шири друштвени значај: Гимназију и друге школе, Матицу српску са библиотеком, Српско народно позориште, Српску читаоницу, угледне књижаре итд. Ипак, култуни живот града у овом периоду није био у сразмери ни са привредним животом (који је у ери капиталистичке привреде знатно узнапредовао), ни са нараслим култуним потребама.

Иако је био административно-управно средиште Војводине у новој држави, центар бивше Дунавске бановине препуштен је сам себи и за читаво време старе Југославије, на неки начин, тавори у рангу средњешколског провинцијског града.

Нови полет култуног живота Новог Сада тече одмах после ослобођења. Нови Сад је тек тада добио више школе: Вишу педагошку школу (1946), Филозофски и Пољопривредни факултет (1954) у саставу Београдског универзитета, а 1960. године и Универзитет. У том периоду је добио и стално позориште са Драмом (1945), Опером (1947) и Балетом (1950), Стеријино позорје, музеје, архиве и друге установе културе и образовања. Највећи полет су, можда, доживеле управо библиотеке и библиотекарство. Демократизација културе донела је на плану јавних библиотека велики замах. Њихов број се у Војводини, у односу на стање пре рата, повећао за скоро десет пута.

Да би се изградио нови друштвени поредак и осигурали услови за његов опстанак и напредак, императивно се наметао задатак просвећивања народа, што је у почетним условима подразумевало његово описмењавање. У целој АП Војводини било је тада око сто хиљада неписмених. Одмах по завршетку рата на територији целе земље започела је масовна борба против неписмености коју су "повели" и "носили" домови културе, народни универзитети, књижнице и читаонице - нове установе које су проналазиле и нове организационе форме деловања. Старе култуне установе и институције, као на пример Матица српска, опорављале су се од последица окупације, док су школе биле у изградњи. Ипак, већ је 1945. била година интензивног рада и видног успеха свих њих.

Потреба за књигом, коју су одмах после ослобођења shvatile и иницирале народне власти и масовне организације, постала је убрзо и општом потребом народа, а из ње је резултирала и широка мрежа народних књижница и читаоница - по селима, градским рејонима, по предузећима и установама.

Нови Сад је, одмах по завршетку рата, био подељен на девет рејона, а у аугусту 1945. године уследила је територијална реорганизација по којој је град био подељен на четири рејона. Целокупна култуно-просветна делатност била је у надлежности рејонских народних одбора, Култуно-просветног савета при Градском народном одбору и Одељења за просвету Главног одбора, а како је ова делатност схваћена као један од приоритетних задатака друштва, то су народна власт и њене масовне организације (синдикална, омладинска, фронтовска) свесрдно помагале отварање широке мреже књижница и читаоница које су им помагале у просвећивању. До краја 1945. године при домовима културе у сва четири рејона отворене су књижнице и читаонице.

У дневној штампи, која је активно учествовала у општој акцији просвећивања (вршећи пропаганду, агитујући и бележећи све успешне акције), интензивно је оглашавано и праћено отварање и делатност књижница и читаоница. И поред тога, због свеприсутне масовности и стихије, а често и нерационалности њиховог отварања - постојање, пресељавања, утапања или гашења неких од њих није било могуће пратити. У атмосфери многобројних различитих, а великих хтења, остало је понешто од тога и заборављено и нигде, ниодкога забележено.

У Слободној Војводини 1945. године (30. И, 4) оглашава се оснивање књижнице Јединствених синдиката и упућује апел грађанима да прилажу књиге за "радничку књижницу", а у рубрици "Кроз Нови Сад" (9. X, 4) оглашавају се њен рад и радно време, и то као библиотеке Месног синдикалног већа. Ово је, у ствари, прва јавна библиотека која је после ослобођења основана у Новом Саду. У истој рубрици (4. XII, 4) бележи се да Народни фронт Првог рејона у своме дому оснива библиотеку и читаоницу, а од грађана се тражи прилог у књигама: "На тај начин ће се омогућити да се чланови Народног фронта Првог рејона у току зимских месеци образују и усавршавају у својој сопственој читаоници, читајући књиге из своје рејонске библиотеке. Одређене су просторије и омогућено загревање истих."

Истог месеца (13. XII, 5) објављено је да је 9. децембра отворена књижница и читаоница Трећег рејона на Детелинари, да за њу влада велико интересовање, а затим (15. XII, 4) да је отворена читаоница Другог рејона, и да је смештена у Алмашкој улици бр. 11 (са фондом од преко 1.000 књига). Може се претпоставити да то није било нимало случајно. У овом контексту, Алмашка улица је већ била позната Новосађанима. Наиме, обрађујући историју српских библиотека у периоду 1801-1850. године, Љубомир Дурковић-Јакшић наводи, у делу о школским библиотекама, да је Српска гимназија у Новом Саду имала и своју библиотеку, отворену 1825, године, и да је она за време Буне (1849), када је Нови Сад бомбардован, пренета у Алмашку цркву, одакле су књиге затим развучене. Могуће је да се један њихов део задржао у згради бр. 11 које је, одмах после Буне, постала стециште напредне интелигенције и у којој је Светозар Милетић држао политичке зборове.

Током 1945. године рад је обновила и Српска читаоница. Обновила је и своју библиотеку, која је у току рата била скоро уништена. У почетку, библиотека је била на располагању само члановима Друштва, али у свом Програму рада Српска читаоница истиче да "Друштво намерава током наредних месеци, чим се библиотека комплетира, прогласити је за јавну, тако да ће не само својим члановима, него и сваком нашем грађанину, љубитељу лепе књиге, стајати на располагању. Упоредо са отварањем друштвене књижнице за јавну књижницу, друштво ће приређивати јавна предавања, друштвене састанке, који ће служити за што приснију сарадњу свих наших грађана на култуно-просветном раду у нашем граду".

У то време веома је актуелно било и питање статуса, односно улоге Матице српске и њене библиотеке (која је тада била затворена за широку публику): "Матица српска има знатне култуне драгоцености којима треба да рукује тако да и широке народне масе имају од тога користи, она треба да пође даље од старински схваћених књижница за народ. Народ има право на културу у ширем смислу." 2

У захтевима за проширење и тзв. "демократизацију делатности" Матице српске истицали су се многи познати култуни радници Војводине. Тако су већ у октобру 1945. године учињени први кораци у том правцу, и Библиотека Матице српске је отворила своју читаоницу - из које се књиге нису издавале - са образложењем да се тако оштећују, а Матица не располаже дупликатима. Због недостатка огрева, читаоница је убрзо затворена, да би се почетком децембра опет отворила, али, пошто је читаоница била мала, те није могла да прими већи број читалаца, књиге су се давале на коришћење и изван ње - свима онима који се нису задржавали у читаоници. Званично је та читаоница отворена 1. јануара 1946. године, а њено отварање се најављује у Слободној Војводини (23. XII, 5) и предвиђа у Плану рада Матице српске за 1946. годину: "У споразуму са ГНО у Новом Саду организоваће се велика Матичина јавна библиотека. Матица је добила око 6.000 књига бивше Руске матице. За библиотекара је изабран Младен Лесковац, књижевник."

Читаоница је радила у малој и неподесној просторији и већ тада није задовољавала потребе града: "Две ствари недостају Матици да у својој данашњој кући отвори библиотеку која би задовољавала потребе новосадске читалачке публике, и не само оне коју данас имамо, него и оне, многобројне, која ће неминовно убрзо нагнути на Матичине слабачке шалтере [...] Матичина читаоница је премалена, јер једва може да прими двадесетак читалаца, и Матица не располаже довољним бројем примерака оних књига које широка публика највише тражи [...] Једно од важних питања социјалне и култуне политике Новог Сада, преуређење данашње Матичине библиотеке, са изградњом читаонице намеће се хитно, неодложно, заповедно, тај задатак ће нас прогонити догод га не решимо ваљано и у потпуности и срамота ће нам бити утолико већа уколико више будемо одуговлачили [...] Може ли се Нови Сад оглушити о једну од најосновнијих потреба култуности, овај Нови Сад у коме још увек има подсећања да се некад звао Српском Атином, мислим да заиста не може и не сме па и неће". 3

Овај апел истакнутог војвођанског писца и култуног посленика изражавао је, посигуно, опште shvatanje о томе колико је велика улога библиотеке и књиге за напредак једног народа, а, у овоме случају, и то колико је значајно да у томе времену народу управо буде доступна његова најбогатија библиотека.

Тако је, убрзо по отварању Матичине читаонице за јавност, у јануару 1946. године почело и њено преуређење. До октобра исте године читаоница је из темеља простоно преустројена. У одвојеној просторији налазила се библиотека за децу од 8 до 13 година, нарочито опремљена, у коју је могло стати тридесетак деце која су, без икакве администрације (уписа, задуживања, раздуживања), са пултова узимала оне књиге које би им се допале и тамо их сама враћала. То је био први случај де се у Војводини отворила јавна читаоница за децу - под стручним надзором. Библиотекар је деци давао обавештења, упуте, разјашњења и помоћ. У истом делу зграде била је и велика јавна читаоница за одрасле.

Према свему, за 1945. годину се може рећи да је била година опште еуфорије у којој је започела и темељно се спроводила акција описмењавања, праћена паролама: "Књиге у народ!", "Спремите књиге за колонисте!", или "Јесте ли спремили књиге за колонисте!", а оне су се свакодневно објављивале у дневној штампи и на јавним местима: "Овом акцијом они хоће да омогуће да се култуно-просветни рад правилно развија. Књижнице и читаонице ће имати велики значај јер писменост није самој себи сврха - њен значај је остварен тек онда када се описмењени људи придобију за књиге из којих ће црпсти и сазнавати све оно што им је потребно у изградњи и обнови наше домовине." 4

У вези са описмењавањем, појавио се у то време у библиотекарству и тзв. "систем књигоноша" помоћу којег су, истовремено, омасовљавани и чланови библиотека, а књиге су стизале и у забачене крајеве и улице, предграђа, радне колективе и породице. Књигоноше су, најчешће, били чланови библиотека који су посуђивали више књига, па су их давали на читање и својим познаницима - или пак ђаци који су узимали књиге за своје родитеље, као и просветни активисти и радници. Овај начин популарисања књиге кориштен је негде више, а негде мање; негде се брзо угасио, а негде се развијао и трајао дуже. У сваком случају, био је важан и занимљив и као покушај и као пракса нашег јавног библиотекарства.

Акција просвећивања наставља се и у 1946. години, а књижнице све више постају важан чинилац култуног живота. У Новом Саду се јављају нове књижнице и читаонице. Тако је Други рејон, у јануару, отворио други Дом културе на Видовданском насељу. "У обичној грађанској кући Рејон је успео да створи позоницу и дворану за представе и собу за народну читаоницу са књижницом. Други рејон добиће сутра трећи Дом културе на Ченеју. У Дому се отвара библиотека и читаоница" - јавља Слободна Војводина (1. И, 2). Почетком исте године (1946, 21. И, 2), оглашава се да је отворена Читаоница Друштва за култуну сарадњу Војводине са SSSR-om и да ради сваког дана од 8 до 18 часова. Та читаоница је, у почетку, била смештена у згради Матице српске, али је крајем године пресељена у зграду Трговачке коморе на Булевару Црвене армије.

Свој рад оглашавају у штампи: Библиотека Месног синдикалног већа, Библиотека Народног фронта Првог рејона у Железничкој 19, Библиотека и читаоница Матице српске, као и Српска народна читаоница у којој се "књиге издају сваког дана од 2-6 часова поподне". То су, по активностима и величини, биле и најзначајније библиотеке и читаонице у Новом Саду у то време.

У оквирима својих невеликих могућности, деловале су и даље књижнице и читаонице осталих рејона, као што су оне на Детелинари, Видовданском насељу и Алмашка читаоница на Подбари. На Телепу, још крајем 1945. године, при дому "Петефи Шандор", у којем је и пре рата постојала читаоница, од књига прикупљених из фондова других предратних мађарских библиотека, оформљена је народна књижница и читаоница. Бригу о просвећивању Мађара у Војводини непосредно је водио Мађарски култуни савез, при којем је постојала Комисија за библиотеке, са задатком да брине о организовању "народних библиотека" и чишћењу њихових фондова од "фашистичке литературе".

Познато је да су тада у Новом Саду постојале и мање библиотеке, које су припадале синдикалним подружницама града и биле у надлежности Месног синдикалног већа. У свим тим књижницама, према непотпуним подацима, било је око 16.500 књига и преко 3.500 читалаца. Највећа и најбоље сређена била је књижница Централне синдикалне подружнице, тј. Библиотека Месног синдикалног већа. Задатак ових књижница је био да се "радним људима приближи књига и да се навикавају на читање".

Почетком 1947. године отворена је у Новом Саду Хрватска читаоница, која је свој рад такође оглашавала у дневној штампи. Ова је читаоница била отворена и недељом и празницима, када су у њој приређиване и забаве. Налазила се у ул. Ж. Зрењанина 6/И.

У марту исте године у Сремским Карловцима је основана Омладинска читаоница са 450 књига. На свечаности поводом отварања "прочитан је реферат Омладина и књижевност којим се омладина упознала са значајем тог питања" (8. III, 5). Читаоница је отворена као резултат Првомајских обавеза Народне омладине Сремских Карловаца. У оквиру ове акције и Народна омладина Телепа, уз помоћ АФЖ-а и Народног фронта Телепа, у Дому културе на Телепу, помаже да се отвори читаоница и библиотека (15. ВИ, 5).

Као што се види, у Новом Саду је тада, као и другде у Војводини, постојала релативно разграната мрежа народних књижница и читаоница, истина стихијски отвараних, које су у извршавању својих задатака (да снабдевају народ "добром, поучном, лепом и забавном књигом", да га просвећују и да помажу народној власти и масовним организацијама у култуном уздизању радника и омладине) имале великих тешкоћа. Оне су биле неадекватно лоциране и толико мале да стваних услова за рад није ни било. Просторије у којима су били смештени управо симболични фондови биле су обично и мале и неподесне; недостајало је стручно особље, а материјална средства понајвише. Истовремено, готово све су биле несамосталне, будући да су припадале разним антифашистичким организацијама: синдикалним, омладинским, фронтовским и другим.

Због тога је Повереништво за просвету Главног извршног одбора, половином 1947. године, најавило осамостаљивање свих народних књижница и читаоница и издало књижицу са упутствима за њихово реорганизовање у самостална култуна друштва и установе: "Члан народне књижнице и читаонице моћи ће да буде свако ко плаћа одређену месечну чланарину, суделује у раду или помаже рад своје установе. Од чланарине, прилога, завештања и својих прихода са приредаба књижнице и читаонице ће прибављати финансијска средства, поред тога што ће им у томе помоћи и народне власти [...] Novoorganizovane књижнице и читаонице мораће да имају стручног руководиоца, књижничара - најбољег водича по библиотеци. Такав прави народни библиотекар неће издавати читаоцу само књиге, већ ће га увести у читање, спретним педагошким радом упутити га на добру, поучну и забавну књигу. Увођењем савремених техничких књижничарских средстава и метода, као што су картотеке, индекси и др., књижнице и читаонице ће моћи да функционишу правилно и редовно [...] Решавањем ових питања у животу наших народних књижница и читаоница постићи ће се најважнији предуслови за njihovoosposobljavanje за задатке које оне имају да реше на пољу уздизања и просвећивања народа." 5

Штампа такође најављује да ће се књижнице и читаонице свих градских рејона у Новом Саду спојити у две веће књижнице и читаонице - како би њихов рад био ефикаснији (10. VIII, 5).

Тако је, после развоја "у ширину", линија развоја јавних библиотека у току 1948. године кренула у правцу стварања јединственог типа народне књижнице за чланове свих масовних организација. Уместо најављеног оснивања само две веће књижнице и читаонице, одлучено је да се у Новом Саду у свим рејонима, оснује по једна библиотека - која би била централна за свој рејон.

Као таква, прва је, 18. јануара 1948. године отворена Библиотека Другог рејона - у просторијама Српске читаонице која јој је предала на употребу (уступила) и своју библиотеку, са око 2.000 књига, и готово сав свој намештај и инвентар. Тако је Српска читаоница у свом трајању од 1845. године проживљавала већ свој "трећи период" у којем је, с обзиром на нове друштвене односе, покушавала да нађе своје место: "После низа покушаја она га је нашла тако што је своју богату библиотеку, све своје просторије, изузев једне просторије са предсобљем, и скоро сав свој намештај уговором уступила novoosnovanoj народној библиотеци Другог рејона, чији је благотвони утицај на омладину несумњив". 6 Сви чланови Српске читаонице постали су, уједно, и чланови Библиотеке, где им је пружен "још већи избор књига, листова и часописа". Библиотека Другог рејона убрзо постаје најистакнутија библиотека у граду. У њој се одржавају књижевне вечери, предавања, разговори о разним "актуелним проблемима" и уопште разноврсне активности у вези са популаризацијом књиге и читањем, због чега је "прилив нових чланова сталан, а дневно буде и по 70 посетилаца". Међу члановима ове и других бибдиотека у граду највише је било омладине и пионира. По величини и активности издвајала се и Библиотека Првог рејона, а по организацији и значају, од осталих, издвајају се оне које чине већ организовану мрежу градских рејонских књижница и које се, све чешће, називају библиотекама. Библиотека Матице српске, која је на читање издавала само дупликате књига, није била укључена у ту мрежу.

Штампа тада бележи да се развоју народних књижница у граду посвећује велика пажња "да књижнице и читаонице располажу са око 15.000 књига, а стално се купују нове књиге"

Истовремено се отварају и нове књижнице. Петроварадин је добио рејонску књижницу и читаоницу отворену уз помоћ Рејонског народног одбора. Књиге су прикупљене из пречишћених фондова неких предратних петроварадинских књижница и читаоница. Поред ове књижнице и читаонице у Петроварадину је дозвољен рад и Хрватској читаоници која је имала и богату библиотеку.

На Клиси је, у још незавршеном Задружном дому основана Народна књижница, а свој рад оживљава и књижница на Видовданском насељу.

Једна библиотека за Мађаре наслов је чланка у Слободној Војводини (17. В, 1948) - у којем се говори о успешном раду библиотеке Мађарског култуног савеза у Новом Саду са фондом од 1.200 књига.

"Степановићево, мало бачко село, живи данас култуним животом", бележе исте новине у јануару те године. Поред основе школе и аметерског позоришта, село има књижницу и читаоницу са око 300 књига добијених као поклон ђака Мешовите гимназије у Новом Саду. Читаоница је смештена у мањој просторији Задружног дома и у саставу је земљорадничке задруге. Ово село имало је читаоницу и пре рата.

У марту исте године одобрава се отварање читаонице у Сремским Карловцима, на Бранковом тргу бр. 10. У њен фонд уврштене су и одабране књиге из предратне Карловачке читаонице. Са краћим прекидом током 1949. године, читаоница и библиотека раде до данашњих дана.

У току 1948. године приступа се и оспособљавању кадрова у библиотекарству путем течајева, а у књижницама и читаоницама почињу и развијају се нови облици рада, као што су: изложбе књига, часови за пионире, литерани састанци, приказивање филмова, покретне књижице и др.

Организовање покретних књижница један је од најзначајнијих облика култуно-просветног рада народних библиотека. То су били одређени фондови књига који су ee слали великим фабричким колективима, великим градилиштима, пољопривредним добрима, сељачким задругама и салашима, где књиге остају док се не прочитају, а потом се враћају у библиотеку која их је послала, на нови распоред за слање.

У овом светлу, народне књижнице су добиле и нови значај. Док су раније, нарочито зими, служиле за окупљање читалаца, сада оне добијају и функцију матичности, па служе као нека трансмисија од радилишта до радилишта - усмеравајући своју активност на места где је окупљен већи број људи - потенцијалних читалаца. Систем покретних књижница допринео је гашењу синдикалних библиотека, које сада уступају своје књиге народним библиотекама. Заузврат, чланови синдикалних подружница, које су уступиле своје фондове, имали су право да користе књиге одређене библиотеке кроз облик покретне библиотеке. На тај начин, сваки радни колектив могао је од своје матичне библиотеке да тражи и добије покретну библиотеку, коју би користио све док се не задовољи интересовање читалаца. Овај систем је функционисао и у Новом Саду где се истицала Библиотека Другог рејона.

Тако су, у процесу стварања јединственог типа народне библиотеке и успостављања мреже главних рејонских библиотека, постепено нестајале библиотеке синдикалних подружница - па је тако нестала и Библиотека месног синдикалног већа, као једна од првих и највећих јавних библиотека у Новом Саду после рата. Из истих разлога престала је да ради и библиотека за култуну сарадњу са SSSR-om. Књижни фондови ових библиотека раздељени су рејонским библиотекама у граду.

Осим рејонских библиотека и мањих књижница које су, такође, чиниле градску рејонску мрежу и Позајмне библиотеке, формиране при Матичиној библиотеци почетком 1949. године, у Новом Саду тада није било других јавних библиотека. При њима, али и одвојено постојале су и читаонице, у којима су се читале новине и књиге, играо шах, држала предавања, часови читања и причања, слушао радио итд. Значај који су послератне читаонице имале у срединама у којима су деловале није, вероватно, по ефектима, много заостајао од оног који су имале предратне читаонице.

У даљој, као и ближој прошлости читаонице су, код нас, биле центри и култуно-просветног и национално-политичког деловања, па су, као такве, управо претходиле народним библиотекама. По својим активностима у Новом Саду су се, у то време, истицале Алмашка, Мађарска и Хрватска читаоница,које су биле самосталне, као и читаонице што су се налазиле при библиотекама Првог и Другог рејона. Ове две библиотеке су се, од оснивања, истицале по величини и активностима, а од успостављања мреже главних рејонских библиотека та активност је, кроз нове облике рада, добијала и нови квалитет.

Библиотека Другог рејона имала је одвојену пионирску читаоницу, "где је нашим најмлађим пружена могућност да у тишини и реду читају своју штампу и литературу". У њој су се одржавали часови читања и причања на којима су се, у групи, обрађивала књижевна дела у тесној вези са школским градивом, тако да су проблеми са лектиром, које су све библиотеке увек имале, код млађих ђака решаване на овај начин. Ова библиотека је у 1949. години имала око 4.500 књига и три покретне библиотеке, а у штампи, која редовно прати њен рад и манифестације, проглашавана је за најбољу у Новом Саду.

Позајмна библиотека Матице српске такође је била веома популана. Када је 1946. године формирана, имала је око 6.000 књига, од којих доста из дечје књижевности, па су се, тако, у једној просторији издавале књиге за децу, а у другој за одрасле. Њено радно време редовно је оглашавано у рубрици "Кроз Нови Сад" у Слободној Војводини.

У то време већ се говори и о новом библиотекарству, које се поставља на "сасвим нове основе" и пред којим стоје нови захтеви. Наиме, да би се задовољили захтеви струке и друштвене потребе, наметало се питање стручног оспособљавања библиотечких кадрова. Повремено су се у Новом Саду, али и у другим већим местима у Војводини, организовали библиотечки течајеви, курсеви и саветовања. Ови облици оспособљавања нису, међутим, могли да оспособе такве библиотекаре какви су били потребни тадашњем новопрокламованом библиотекарству, па је, половином 1949. године, у Београду основана Средња библиотекарска школа, у којој су стицана прва темељнија и опшинија знања из библиотекарства.

На саветовању Савеза друштава библиотекара ФНРЈ, одржаном у Новом Саду у јуну 1950. године, констатовано је да је стање војвођанског библиотекарства задовољавајуће. Парола "Књиге у народ!" и даље је присутна као мото деловања, а да би се што боље остваривала, од стране Министарства просвете НР Србије, организаована су такмичења народних књижница. Најмасовније такмичење организовано је у Војводини, а за добар рад награђено је више новосадских библиотека и читаоница: Библиотека Првог и Трећег рејона, књижница на Клиси, Мађарска и Хрватска читаоница и библиотека. Библиотека Првог рејона проглашена је за једну од најбољих у НР Србији. Она тада, (1950) има преко 2.500 књига, око 860 чланова и свакодневно добија листове и часописе. Библиотека има актив читалаца "чији је задатак да популаришу библиотеку, да уређују књиге, уводе их у картотеку, обилазе околину и скупљају нове чланове". У њој се одржавају књижевне вечери, предавања, прикази нових књига, причања за пионире итд. Библиотека се тада налазила на углу Браће Рибникара и Московске улице (бивше и садашње Железничке).

Библиотека Другог рејона и даље постиже значајне резултате. За 3 године рада (крајем 1950) она је већ имала 11.122 члана.

У то време и Футог има књижницу и читаоницу. Слободна Војводина бележи (24. XI, 3) да је у Футогу при сељачкој радној задрузи "Победа" оспособљен дом за рад култунопросветних група и да ће се књижница сместити у "црвени кутић". Из овога се може закључити да је у Футогу већ постојала књижница, о чему нема записа, али, према сећањима мештана, Футог је убрзо после рата добио читаоницу. Основали су је мештани добровољним прилозима и звала се "Јован Јовановић Змај". Читаоница је била смештена у тадашњем Задружном дому.

У периоду 1951-1952. године талас отварања нових књижница и читаоница у Новом Саду (и селима у његовој околини) као да се стишао. Као нове, помињу се Пионирска читаоница, смештена при Пионирском дому у Дунавком парку, затим читаоница SSRN у Танурџићевој палати и читаоница која је отворена при књижари и антикваници "Вук Караџић".

У овом периоду оживљава рад Алмашке читаонице, чија библиотека има преко 700 књига, и која све више постаје "култуни центар Подбаре".

Библиотеке Првог и Другог рејона су и даље најуспешније и најактивније у мрежи рејонских библиотека и књижница.

Позајмно одељење Матице српске такође постаје све значајније, са фондом од скоро 14.000 књига и нараслим потребама све већег броја читалаца.

Од села у околини Новог Сада, у овом периоду се помиње постојање Књижнице у Кисачу. Хлас луду 1952. године (12. И, 4) бележи да књижница има 1.050 књига и да је у минулом року прочитано 400 књига. Књижница ради у склопу КУД "Др Јанко Гомбор".

Најмасовнији, најактивнији и најбољи читаоци књижница и читаоница остали су и даље омладинци и пионири. У њима се школски рад допуњавао и обогаћивао, у њима се стицала навика и потреба за књигом као инструментом перманентног образовања, а слободно време се сврсисходније проводило.

У то време Нови Сад је већ признати култуно-просветни центар Војводине (у којој библиотечка мрежа броји близу 600 народних књижница и читаоница, са укупним фондом од око 850.000 књига). Поред Матице српске, у Новом Саду постоји десетак књижница и пет читаоница. У њему је почетком 1952. године, при Библиотеци Матице српске, основан Библиотечки центар Војводине, организатор честих течајева и саветовања библиотекара и руководилаца књижница.

На тим окупљањима радило се на оспособљавању кадрова, сагледавала се проблематика библиотека, утврћивани су почетни и основни правци библиотечке активности и уједначавана средства и методи рада у библиотечкој пракси.

Друштвена улога библиотеке, посебно "у условима борбе за развијање социјалистичке свести људи и за просперитет младе социјалистичке државе", за њен култуни и општи развој, била је велика. Снагу такве улоге једне библиотеке одређивали су, редовно, број њених читалаца и број прочитаних књига.

Новосадске народне књижнице и читаонице, и поред значајних резултата, ипак нису биле у стању да задовоље захтеве новосадске читалачке публике. Основни проблем представљале су мале и неподесне просторије у каквим су, готово све, биле смештене. Тако се књижница на Видовданском насељу користила за састанке и као гардероба фолклоне групе. Књижница на Клиси налазила се у Задружном дому заједно са канцеларијом задруге. Књижница на Детелинари је, привремено, била затворена због недостатка простора, а у сличним приликама била је и Библиотека Првог рејона.

Озбиљан проблем новосадских јавних књижница и читаоница представљао је и сразмено мали књижни фонд, који је, изузевши Позајмно одељење Матице српске, износио негде око 21.000 књига, што је, с обзиром на број становника тада, значило да је на сваког четвртог грађанина долазила по једна књига. Овакво стање, ни близу није задовољавало потребе читалаца. У посебно тешким условима радиле су библиотеке на периферији града, од којих неке нису имале више од неколико стотина књига, и то неактуелних (будући да због недостатка средстава нису могле да набављају нова издања). Недостатак књига и простора узроковао је и недостатак читалаца, иако је, према изворима, управо у овим деловима града владало велико интересовање за књигом.

Да би се потребе за књигом и библиотеком задовољиле, ове, махом несамосталне, књижнице предате су у надлежност народних одбора, који су имали обавезу да им омогуће рад у пуном обиму. Предвиђена је и фузија неких од њих са њиховим рејонским књижницама (на пример: "фузија књижница Сељачке радне задруге и Земљорадничке радне задруге са Народном књижницом у Петроварадину"). 7

Најављено је и отварање нових књижница на периферији града (Клиси, Салајци, Телепу).

Тако Дневник, током 1953. године бележи: да "Задруга на Салајки има богату библиотеку, али се мало користи" (5. III, 5); да ће Раднички дом "Светозар Марковић" добити велику читаоницу са библиотеком (16. III, 8); да је на Телепу отворен Дом културе у коме је смештена читаоница - поклон новосадске општине (30. X, 7); да КУД "Шандор Петефи" има библиотеку која је основана крајем 1945. године и да има преко 3.000 књига на мађарском језику.

Забележено је, затим, да Лединци са само 780 становника имају и своју читаоницу и библиотеку са стотинак књига. Од Позајмне библиотеке Матице српске добија се још 150 књига из фонда њене покретне библиотеке. Бригу о библиотеци води Борђе Арацкић, учитељ (21. И, 5).

Бележи се још да КУД "Ђура Јакшић" средње Пољопривредне школе у Футогу има Библиотеку са читаоницом и да тај "успех не треба прећутати" (10. ВИ, 8); да "Књижница и читаоница у Петроварадину обележава 50 година рада. Она има 4.216 књига, прима 9 дневних листова и 18 часописа, а посетилаца је било 1.259" (14. II, 7); да је Хрватска читаоница у Петроварадину са 4.000 књига пресељена на периферију града, поред кафане и закључана. Општински одбор намерава да исели кафану и адаптира просторије за библиотеку (26. III,2).

Према подацима и Буковац је 1953. године добио књижницу и читаоницу, при Култуно -просветном друштву "Будућност". Књижница се звала "Бранко Радичевић" и била је смештена у приватној кући у улици Бранко Радичевић бр. 2. Године 1955. књижница се сели у зграду основне школе и делује као јавна књижница. Одатле се сели у зграду Месне канцеларије.

Током 1954. године исте новине бележе да је у Степановићеву обновљен рад књижнице и читаонице, те да је, од новосадског среза, добила новчану помоћ. Књижница у Каћу, која се налази при Дому културе, набавила је нове књиге за 30.000 динара, а она у Кисачу за 20.000 динара (10. III, 8).

Бележи се још да је читаоница SSRN у Новом Саду оправдала своје постојање активностима и манифестацијама које приређује, као и читаоница и библиотека Радничког дома (30. III, 8, 9).

На овај начин, кроз белешке и чланке у дневној штампи (која је активно пратила развој "новопрокламованог" библиотекарства) добијени су, не само одређена слика о њему, већ и информације о постојању и деловању књижница у томе времену. Осталих писаних извора, посебно о мањим књижницама и читаоницама, што су оне у већини биле, готово да нема.

Током наредних година, у незнатно промењеним условима, новосадско библиотекарство наставило је да, кроз мрежу градских рејонских књижница и читаоница, све различитијим формама педагошко-култуног рада, тежи омасовљавању читалаца и њиховом везивању за књигу. У тој мрежи, на томе плану, издвајала се Библиотека Другог рејона (у изворима из 1954. године помиње се под називом библиотека "Ђура Даничић") у којој се, поред већ помињаних и даље развијаних форми и облика рада, уводе нови облици. Као посебно занимљиво издваја се штампање каталога приновљених књига који се продаје члановима Библиотеке. У њој је, у марту 1955. године отворено Дечје одељење (које и данас постоји), као једина библиотека за децу у граду.

У то време запажен је и рад библиотеке "Стеван Сремац" (до тада Библиотека Првог рејона) у којој поред "разноврсних активности и манифестација", пионири "повезују књиге". Обе библиотеке имају тада по 7.000-8.000 књига.

Позајмно одељење Матице српске, у то време, још увек није део градске мреже библиотека, али је имало исту култуно-просветну функцију и на томе је плану било веома активно. Преко дечјег фонда, који је још 1952. године раздељен библиотекама Првог и Другог рејона и Рејонској библиотеци у Петроварадину, почела је интензивнија сарадња ове библиотеке и градских рејонских библиотека, а састојала се у договарању око стручних питања и разних облика и метода култуно-просветног рада. Циљ те сарадње били су, у суштини, популаризација књиге и повећање броја читалаца. Тако су приређиване изложбе, предавања, прикази књига, књижевне вечери, годишњице и јубилеји. Од 1955. године Позајмна библиотека постаје ужи библиотечки центар новосадског среза и под њеним руководством преуређују се и стручно, по МДК, сређују фондови рејонских библиотека, чији се књижничари, путем семинара, стручно усавршавају и оспособљавају.

Истовремено, мрежа јавних књижница и читаоница на подручју новосадске општине и даље се шири и уситњава.Нове књижнице са читаоницама отварају се, углавном, на приферији, на Сланој бари и Телепу, али и у ужем делу града. Тако је, новембра 1957. године, при осмогодишњој школи "Петар Петровић Његош", отворена Бачка читаоница. Читаоница је била снабдевена дечјим књигама, часописима и новинама. Позајмно одељење Матице српске је, повремено, у виду покретне библиотеке, позајмљивало Читаоници по стотинак књига. Ова Бачка читаоница је престала са радом школске 1958/59. године.

Укинуте су и неке новоотворене књижнице на периферији града, пошто није било потребних услова, па ни разлога, за њихов рад и опстанак (мали, неподесан и неуслован простор, мали број неактуелних књига и још мањи број читалаца).

На ширем подручју општине Нови Сад књижнице и читаонице су у то време имали, поред већ поменутих насељених места (Сремских Карловаца, Степановићева, Футога, Кисача, Каћа, Лединаца и Буковца) и Сремска Каменица, Будисава, Бегеч и Руменка. Сремска Каменица и Будисава су имали читаонице и пре рата, па се може претпоставити да је нешто од њихових фондова сачувано и уврштено у књижнице после рата.

У 1957. години, у којој су, према изворима, 8 издаци за јавне библиотеке повећани и "перспективе доста повољне" у Новом Саду је, као општини, постојала релативно развијена мрежа неповезаних, углавном мањих, библиотека, тј. књижница и читаоница које су биле или сасмосталне, или у саставу SSRN. Тако организационо стање у библиотекама није више било примерено потребама и захтевима града, који је, већ тада, био центар свих значајнијих збивања у Војводини и који се трансформисао и на организационом плану, а још увек, за разлику од већине војвођанских градова, није имао јаку градску библиотеку. Расцепкана мрежа градских и приградских јавних библиотека није више могла да прати стване потребе читалаца за књигом. Те су потребе захтевале да се фондови библитека, по величини и структури, планирају с обзиром на број и структуру читалаца. Стога је 1958. године, у складу са општим друштвеним потребама и кретањима, дошло до темељне реорганизације новосадског јавног библиотекарства - основана је Народна библиотека Новог Сада.

У библиотеци "Ђура Даничић", у којој је (током 1957. године) на место управника постављен Милош Стојановић, а председник Савета био Лазар Чурчић, библиотекар Матице српске, већ се током 1957. године иницирала и реализовала замисао, најпре о "обједињавању и управљању" књижницама "Ђура Даничић" и "Стеван Сремац", па је по "сугестији" Савета за просвету и културу поднет предлог NOO за њихову фузију. "Фузија библиотека "Стеван Сремац" и "Бура Даничић" извршена је на принципу јединственог управљања, а на основу концепције коју су оба Савета ових библиотека предложила на заједничком састанку јуна месеца 1957. године", каже се у записнику библиотеке "Ђура Даничић" са почетка 1958. године (26. II). Тако је, већ за 1958. годину планиран и заједничи буџет ове две библиотеке. У извештају о раду библиотеке "Ђура Даничић", из 1957. године, каже се да у њега нису унети подаци библиотеке "Владимир Назор", зато што се тек касније сазнало да је и ова библиотека припојена Народној библиотеци.

До тог времена, захваљујући ентузијазму тадашњег руководства, ово је један од најуспешнијих периода ове библиотеке. Поред спровођења идеје о остваривању јединственог управљања библиотекама у граду, планира се отварање пункта у просторијама SSRN на Тргу Комненског; отварање Женске читаонице у Новом Саду са Савезом женских друштава; отварање пункотова за издавање књига са читаоницама OOSSRNJ; отварање специјализоване поетске библиотеке при Трибини младих. В оквиру акције Месец дана књиге, планира се формирање покретних библиотека за фабрике и омасовљење читалаца помоћу књигоноша (Шангај и градилишта). Прелази се на МДК; планира се ревизија фонда; нова политика у набавци периодике; оснивање Дискотеке чији ће задатак бити развијање музичке културе. Даље се планира оснивање Друштва пријатеља књиге; рад са групом младих инжењера; крус савремене југословенске књижевности и посета Међународном сајму књига у Београду. На Дечјем одељењу се планира оснивање Пионирске драмске секције, секције младих књижничара, сарадња са осмогодишњим школама итд.

Почетком 1958. године (6.1 и 10. ИВ) на седницама Савета за културу NOO Нови Сад "донети су закључци о припајању свих јавних књижница и читаоница на подручју општине Нови Сад Народној библиотеци у Новом Саду ради правилне политике коришћења књижних фондова, боље организације и бржег развитка библиотечке мреже". Одлуку је донео NOO општине Нови Сад 11. јуна 1958. године и по њој се Народној библиотеци, тада, припајају: Српска читаоница, књижнице и читаонице SSRNJ Клиса, Телеп, Буковац, Лединци, Нови Мајур, Сремска Каменица, Руменка, Детелинара, Видовданско насеље и "Јожеф Атила" у улици Дожа Берђа.

У образложењу Одлуке се каже да се овим припајањем, између осталог, обезбеђује "вођење одређене политике у снабдевању књижних фондова и њихова размена, правилно коришћење кадрова и економичније коришћење расположивих просторија и материјалних средстава".

ПРИЛОГ

НАРОДНИ ОДБОР ОПШТИНЕ НОВИ САД
Секретаријат за просвету и културу
Број: 06-16130/1-58
6. ИВ. 1958. године
НОВИ САД

СРПСКОЈ ЧИТАОНИЦИ

НОВИ САД

На основу закључака донесених на седници Савета за културу NOO Нови Сад од 6.1. 1958. године и 10. ИВ 1958. године о припајању свих јавних библиотека, књижница и читаоница на подручју општине Народној библиотеци ради правилније политике коришћења књижног фонда, боље организације и бржег развитка библиотечке мреже, доноси следећу

ОДЛУКУ

Да се Српска читаоница, као и све остале јавне књижнице и читаонице на подручју NOO Нови Сад, припоји Народној библиотеци у Новом Саду.

Читаоница ће остати и даље у садашњим просторијама, а намену постојећих просторија одредиће Савет Народне библиотеке у заједници са управником библиотеке.

Дотације и помоћи које добива читаоница као и чланарина укључиће се у буџет Народне библиотеке.

Припајањем Српске читаонице Народној библиотеци, престаје потреба да Српска читаоница и даље постоји као посебна организација ове врсте са својим правилима и посебним задацима.

Чланови бивше Српске читаонице аутоматски постају чланови Народне библиотеке са свим правима и дужностима чланова библиотеке.

Образложење

Припајањем свих јавних књижница и читаоница Народној библиотеци обезбеђује се вођење одређене политике у набавци и расподели нових књи га, размене књижних фондова, чиме се максимално смањује мртви књижни фонд. Затим ће се омогућити правилно коришћење кадрова, економичније коришћење расположивих просторија и материјалних средстава намењених оперативним и функционалним издацима.

СФ. СН.

О предњем се извештавају:

Начелник Секретаријата
за просвету и културу
Милутин Петковић

1. Народна библиотека
2. Српска читаоница
3. Одељење буџета у звању
4. Архива

ЛИТЕРАТУРА

Библиотекарство кроз дневну штампу, Књижничар, Нови Сад, 1958, св.23-24
Библиотекарски годишњак Војводине, Нови Сад, 1960-1992.
Војвођанска штампа о библиотекарству, Библиотекарски годишњак Војводине, Нови Сад, 1981-1991
Грађа за историју Библиотеке Матице српске, Нови Сад, 1964, књ. ИВ.
Д невник, Нови Сад, 1953-1991.
Дурковић-Јакшић, Љубомир, Историја српског библиотекарства 1801-1850, Београд, 1963.
Збоник Матице српске, Нови Сад, 1953.
Извештај Српске читаонице, Нови Сад, 1949.
Ружић, Д. М., О библиотекама, Београд, 1922.
Слободна Војводина, Нови Сад, 1945-1952.
Шаиновић, Милош, Савремене новосадске библиотеке, Библиотекарски годишњак Војводине, Нови сад, 1960.

1 Ружић, Д. М., О библиошекама, Београд, 1922,

2 Поповић, Јован, О Матици српској данас, Слободна Војводина, 28. 8. 1945, 2.

3 Исто.

4 Уз акцију сакупљања књига, Слободна Војводина, 13. 12. 1945, 5.

5 Осамостаљивањем народних књижница постићи ће се предуслови за остваривање важних задатака на народном просвећивању, Слободна Војводина, 2. 8. 1947, 3.

6 Извештај Српске читаонице, 4. 4. 1949.

7 Релативно мали фонд и недостатак просторија озбиљан проблем новосадских књижница, Слободна Војводина, 19. 8.1952, 4.

8 Библиотекарство кроз дневну штампу, Књижничар, св. 23-24, 1958, 239.

    "Књиге, као и пријатељи, требају бити малобројни и добро одабрани. Попут пријатеља, требамо им се увек изнова враћати, а оне нас, попут верних пријатеља, никада неће изневерити, никада престати водити."   

shadow line

РЕЈ БРЕДБЕРИ

Joomla 3.0 Templates - by Joomlage.com