О ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ
Градска библиотека у Новом Саду је најстарија установа културе основана у Граду. Матична је библиотека за Јужнобачки округ и друга по величини јавна библиотека у Републици Србији. Располаже богатим фондом библиотечке грађе који чине преко 500.000 књига, око 100 наслова периодике и значајна количина некњижне грађе.
МРЕЖА ОГРАНАКА
Библиотека ради у мрежи 26 огранака у Граду и насељеним местима градског подручја. У централном објекту у Дунавској улици налазе се: највеће одељење за одрасле кориснике „Ђура Даничић“, издвојено Дечје одељење и Информационо-реферални центар са Читаоницом. У непосредној близини је Огранак „Аница Савић Ребац“, са библиотечком грађом на 12 светских језика.
КУТАК ЗА ДЕЦУ
Дечје одељење је најатрактивније и најживље одељење Библиотеке, са богатим фондом књига и часописа намењених деци и младима до 14 година. Специфично је по разноврсним програмским активностима, интерактивном раду са децом и успешној сарадњи са бројним институцијама културе и образовања.
ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ
Градска библиотека објављује дела која афирмишу културне вредности завичаја и културну историју Новог Сада. Најзначајније едиције су БЛАГО ЗАВИЧАЈА, БАШТИНИК, ЗАВИЧАЈ, ПРЕВОДИ и НОВОСАДСКИ МАНУСКРИПТ. Библиотека је издавач легата – необјављене грађе Стевана Пешића. Такође, објављује часопис за децу и младе БИБЛИОТЕЧКИ ПУТОКАЗ, информативно гласило МОЗАИК и, као саиздавач са Новосадским клубом, СВЕСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ НОВОГ САДА.
ПРОГРАМСКЕ АКТИВНОСТИ
Градска библиотека се по квалитету и квантитету програмских садржаја издваја и препознаје у библиотечко-информативном систему Србије. Заступљени су традиционални програми – књижевни сусрети и промоције, али и бројне друге активности, манифестације, пројекти. Издвајамо: МЕМОРИЈАЛ „СТЕВАН ПЕШИЋ“, БИБЛИОТЕКА НА ШТРАНДУ, ЛЕТЊИ МАСКЕНБАЛ ЗА ДЕЦУ, ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ЗАВИЧАЈНЕ ЗБИРКЕ, стручни скуп „ДАНИ БИБЛИОТЕКА И БИБЛИОТЕКАРА“, ЗАВИЧАЈНИ КУТАК СТЕПАНОВИЋЕВА, достава књига на кућну адресу …
НАШИ КОРИСНИЦИ
Преко 26.000 различитих корисника доприносе да Градска библиотека има запажено место у култури Новог Сада. У узајамној, доброј комуникацији, Библиотека настоји да одговори на потребе и захтеве својих читалаца и буде на услузи свим суграђанима.
пон уто сре чет пет суб нед
3
4
5
7
8
11
12
15
18
19
21
26
29
30

lab unilib rs 150x125

Др Сава Дамјанов
СРПСКА ЧИТАОНИЦА, ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

После извесног застоја који је наступио након априлског слома Југославије 1941. године, застоја који се - поред осталих, релевантних димензија (рецимо - политичке) - огледао и на јавном и култуном плану, већ крајем те и по-четком наредне године у Новом Саду започиње обнова поменутих делатности, што несумњиво доприноси уношењу трачка светлости у сивило живота под окупацијом. Четири новосадска биоскоспа почињу поново свој рад, са репертоаром који је - с обзиром на ратне прилике - не само солидан него и разноврстан (како жанровски тако и по срединама из којих филмови потичу). Покреће се дневни лист на српском језику (штампан ћирилицом) Нова пошта, лист који је уређивала квалитетна новинарска екипа (чији је бард био Велислав Спасић), појављују се илустровани магазини, стидљиво се покушава реактивирати и издавачка делатност. Ипак, чини се да - уз Нову пошту - највећу улогу у анимацији култуног живота окупираног Новог Сада (1941-1944) има Српска читаоница (данашња Градска библиотека), установа која у то време има готово већ стогодишњу традицију неговања књиге, културе и јавне речи уопште.

damjanovРад Српске читаонице званично се обнавља 27. јуна 1942. године, о чему сведочи записник са тада одржане седнице. Прота Алимпије Поповић, дотадашњи председник Српске читаонице, дао је неопозиву оставку на ту функцију, али је и Управни одбор остао непотпун јер су његови чланови - како стоји у записнику - "отишли из места". Уз информацију да је Српска читаоница у октобру 1941. године од окупационих власти добила привремену дозволу за рад, изабрана је њена нова Управа на челу са Миланом Л. Поповићем, српским послаником у тадашњем мађарском Парламенту као председником, и са низом угледних новосадских грађана - занатлија, трговаца, чиновника, апотекара, економа, учитеља итд. - који су заузимали друге функције или били једноставно чланови Управе. Новоформирано руководство следећу седницу одржало је 7. септембра 1942. године, доносећи одлуку о сазиву ванредне скупштине Читаонице, али и одлуку о томе да месечна чланарина буде у висини од једног пенга (судећи по извештају са те седнице објављеном у Новој пошти, очито је да је постојало интересовање за упис нових и старих чланова у Српску читаоницу).

На Малу госпојину исте године (21. IX 1942) одржана је најављена скупштина, којој је присуствовало 50 чланова Српске читаонице; потврђен је избор нове Управе, а прота Алимпије Поповић посебно се захвалио новом председнику "што се примио те дужности и што ће моћи дати полета и потребне заштите у раду". Он је такође нагласио да Читаоницу види као место окупљања нашег света, чиме заправо сугерира прави смисао и циљ обнове њене делатности. Из записника са седница и извештаја у Новој пошти (која је пажљиво пратила активности Читаонице) види се да је све до марта 1943. године рад ове значајне институције текао у оквиру њених уобичајених, рутинских оквира, мада се примећује повећање чланства (тако је већ 7. децембра регистровано 160 чланова, а очито је да се читаоци у њеним просторијама окупљају, те Управа - у складу са важећим ратним прописима - доноси одлуку да се у Читаоници увече може остајати најдуже до 21 ћ). Такође се нормализација рада примећује и по томе што Читаоница ангажује сталног службеника - послужитеља, по томе што њен председник већ крајем 1942. прима публику у њеним просторијама, те најзад, по томе да 1943. свечано прославља Божићне празнике: уноси се бадњак, по просторијама Читаонице прострта је слама, певане су божићне песме, Милан Л. Поповић одржао је пригодну беседу, било је окупљено мноштво света, а говоник је на крају окупљенима, "као и свима Србима" пожелео срећан Божић. Већ наредне године Српска читаоница, у сличном свечарском духу и у складу са православним обредом, прославиће своју крсну славу - Св. Василија, припремајући се и за обележавање стогодишњице свога рада. Била је већ 1944. и историјски догађаји који су долазили прекинуће ову припрему, као што ће и неке од главних актера обнове рада Српске читаонице - из разних, превасходно идеолошких разлога - одвести на губилиште. Овакве токове пророчки је наговестио Милан Л. Поповић у свом говору на седници Управе од 5. фебруара 1944. истичући, поред осталог, и следеће: "Имаћемо ми, господо, да у наступајућој години, можда заправо тек у њој, издржимо велику пробу тог моралног оптерећења" (мислећи на националну-култуну мисију Читаонице у ратним, окупацијским условима). Ова драмтична, готово опроштајна беседа ратног председника Читаонице, заправо је представљала крај њеног интензивнијег деловања: записници бележе још две седнице из фебруара и марта 1944. године, као и једну штуру вест из Нове поште од 4. маја исте године. Институцију која је одиграла значајну мисију у духовном животу свога народа током ратног вихора, није чекало ишчезнуће, али је као зла коб тама заборава прекривала њен рад у периоду 1941-1944. Тај рад захтева озбиљну ревалоризацију, лишену сваког идеолошког трага, а овај прилог - верујемо - представља један од првих корака на том дугом и озбиљном путу.

Ради илустрације важности онога што је на духовном плану Новом Саду и Новосађанима Српска читаоница доносила током Другог светског рата, али и због извесне аналогије у трагичним поратним судбинама њеног челника и челника једне још важније култуне институције српског народа, Српске књижевне задруге (Светислава Стефановића), у прилогу овог рада доносимо извештај са предавања овог угледног књижевника (извештај објављен у Новој пошти), предавања које је одржано у Свечаној сали новосадске Српске православне црквене општине 28. марта 1943. а у организацији Српске читаонице, тим пре што је ово предавање представљало свакако најзначајнији књижевни догађај у Новом Саду током читаве његове четворогодишње окупације.

ПРЕДАВАЊЕ ДР СВЕТИСЛАВА СТЕФАНОВИЋА НА ПРВОМ КЊИЖЕВНОМ ВЕЧЕРУ

У недељу је наша средина имала једну лепу култуну и друштвену манифестацију - Књижевно вече које је одржано иницијативом овдашње Српске читаонице. С озбиром да је ово био први састанак претставника нашег друштва за исти је владало велико интересовање тако да је свечана сала Српске православне црквене општине у којој је књижевно вече одржано, била премалена да прими многобројне слушаоце, па су многи од њих исто саслушали стојећи у претсобљу и у ходницима. Као што је било објављено на овом књижевном вечеру одржао је предавање познати књижевник и песник г. др Светислав Стефановић, председник Српске књижевне задруге, а уводну реч дао је народни посланик г. Милан Л. Поповић, председник Српске читаонице.

Још пре заказаног времена сва места у сали била су заузета. Међу виђеним личностима која су заузела место у првим редовима примећени су Епископ г. др Иринеј, инж. г. Дака Поповић, бивши министар и бан, г. Јован Ћулум, председник Српске православне црквене општине, г. др витез Хорват Казмер, заменик градоначелника, г. Стеван Милованов, директор Гимназије у пензији, г. др Палош Карољ, градски култуни саветник, прота г. Алимипије Поповић, прота г. Стеван Поповић, г. др Драган Димитријевић, г. Никола Машић, апотекар, г. Стеван Поповић апотекар, г. др Никола Милутиновић, секретар Матице српске, г. др Милош Петровић, б. председник општине, прота г. Тодор Милић, прота г. Стеван Чампраг, г. др Радослав Илијћ, председник Друштва за Српско народно позориште, г. др Коста Поповић, б. народни посланик, г. Јанош Чука, уредник Калзиђе и Делвидеки Мађаршага из Сабадке, г. Дезидер Андре, главни уредник Регели Уј-шага, г. др Фодор Радић, лекар, г. Станоје Шилић, председник Задруге Срба занатлија, г. др Обрад Милутиновић, лекар, г. Пера Савић, економ и други. Такође је примећен међу слушаоцима и леп број дама, међу којима председница Добротвоне женске задруге гђа Зора дра Жарка Стефановића, потпредседница гђа Вјера Радић, са чланицама одбора.

[&]

Потом је, топло поздрављен од присутних књижевник г. др Светислав Стефановић одржао своје предавање, које је било саслушано са највећом пажњом. У уводу свог предавања рекао је да је у једној од лепих наших народних песама која полази из оквира обичне песме, која је настала вероватно после Косова и слома старе српске државе, описано како је на збору "хришћанске господе око беле Самодреже цркве" дошло до распре о томе "куд се деде силно благо цара Немање", па да је Свети Сава да би оправдао свога родитеља пред вечним судијом рекао да цар Немања није потрошио благо на светло оружје, него је зидао задужбине, манастире, цркве и олтаре божје - на стварање оних духовних блага због којег га онда цео сабор слави и благосиља.

У томе предавач види да је већ у најстрије доба наше постојао јак смисао за култуни живот и стварање, јер се у том култуном стварању виделе трајно вредности, трајније од пролазног земаљског блага. Немањина држава је пропала, али су остале култуне тековине као вечно благо нашег народа.

- То интимно осећање духовних вредности које се провлачи и даје основни тон целој нашој народној поезији, то су носили у себи и са собом и они наши преци, који су после слома државе и њене моћи испод сумрака земаљске силе и славе, остављајући земљу и домове, прешли у ове крајеве да у њима спасу не само своје главе, своје животе и блага, него и она духона блага која су примили у наслеђе. Тако видимо да се наши досељеници не старају само да створе себи домове и поседе, него задужбине, школе и цркве и све друго што се узима као основа култуног живота у ужем и ширем смислу речи. Само зато што су наши преци донели собом и своје култуне вредности могло се десити да се они нису изгубили у овим крајевима без трага, него су се очували и дали златне доприносе у изградњи културе самих ових крајева, одржавајући се у утакмици култуних народа ових земаља.

Могу са пријатним задовољством да констатујем - рекао је даље у свом предавању г. др Стефановић - да ове чињенице налазе сада пуно признање и у новијим делима старијих и млађих мађарских историчара па је довољно да само споменем најновије монументално дело о мађарској култури у редакцији професора Домановског, као и симпатичне редове посвећене српском народу у делу Ђуле Иљеша о Мађарима. Подвлачим ове чињенице зато да би указао на то да је српки народ у ове крајеве дошао већ са знатним слојем вишег друштва, које је убрзо могло да заузме важно место у стварању грађанског сталежа као носиоца грађанске културе, европске у садржини и форми. Наш народ сачувавши и стару српску традицију поред формирања грађанске културе створио је једну духовну културу тако да су се нова српска култура и нова српска књижевност формирале овде и добиле своју близу два века стару традицију.

У наставку он описује дух Бранка Радичевића једног од највећих песника, наглашујући да је Вукова реформа могла да дође до победе тек са поезијом Бранка Радичевића. Ту предавач описује развој наше књижевности ових крајева истичући маркантне представнике тог духовног стварања: Стефана Стефановића, Стерије, Јована Суботића, Ђуре Јакшића, Змаја, Лазе Костића, до најмлађих Вељка Петровића, Цњанског и других. Он нарочито подвлачи утицај Петефија на нашу књижевност који се паралелно појављује са Бранком Радичевићем, а који су најмаркантније личности свога времена. Предавач износи примере утицаја мађарских песника и књижевника на српске песнике и књижевнике, као што је то случај Змајевих превода Арања, Толдија, песама, балада. Ђура Јакшић је рекао да не може ни да се замисли без Петефија. Отац песника Милана Ракића, Мита Ракић је један од првих наших преводилаца Јокаиа.

Пошто је навео више примера о култуном стварању нашег народа у овим крајевима, предавач изводи овај закључак: Ако у резимеу бацимо један освртни поглед на целу нашу новију поезију од Бранка до данас, онда је извесно да Срби из ових крајева, из области овдашње културе и њене органске непосредне везе са Европом, имају један завидан удео у целокупном песничком стварању и претстављају високе, у неким областима и највише вредности до које се наша новија поезија уздигла.

Пређемо ли са терена чисте поезије на терен прозе, романа и новеле, и ту ћемо наћи неколико од првих имена, од Јаше Игњатовића и Стевана Сремца до Вељка Петровића, Милана Кашанина, Милоша Цњанског, имена која су не само по рођењу него и по целом књижевном стварању везана за ове крајеве.

Тако је и у области музике, сликарства и других уметности.

Тако и не лошије стоји и у области науке, у свима њеним гранама од чисте математике, националне историје и географије и других. Свуда су се Срби из ових крајева, из ових култуних сфера афирмирали као озбиљни и солидни научници, у појединим случајевима и од светског значаја као што су Пупин и Тесла.

Све то даје нам право да сматрамо да поред националне имамо овде и своју нову књижевну, научну, своју духовну културу уопште, своју култуну традицију, а европску по свом карактеру и својој вредности.

У завршетку свог предавања г. др Стефановић каже да у последње две деценије нашег народног живота мање се давало на култуно стварање него је превладало политичко партизанство и странчарство, створивши онај тип политичког живота који је у старо доба неминовно довео Грчку у пропаст до губитка њене независности и најзад до разорења и уништења - срећом ипак не и њене културе, јер је она постала вечита, јер је она Грчку сачувала кроз столећа и од њене културе направила интегрални саставни део културе свих европских народа.

- Да нам је Грчка оставила само спомен на њеног Епаминонду, Темистокла, или на самог Перикла и Демостена, оставила би нам спомен неколицине великих људи који би имали наше дивљење, и дивљење целог човечанства, али она нам је оставила свог Омира, Ајсхила, Софокла и Еурипида, Платона и Аристотела и друге без којих се цела европска култура од класике кроз све хришћанске векове до Дантеа, Гетеа и Шекспира не може уопште ни замислити.

Зато је наш задатак да нашу главну пажњу упутимо на афирмирање наше културе, пре свега на једну концентрацију нашег живота у правцу на области култуних вредности које су постале већ и наше националне већ више од - два столећа.

У завршетку свог предавања г. др Стефановић нагласио је како је Српска књижевна задруга баш у последње време успела да развије јаку култуну делатност и да у народ растури велике количине најбољих наших дела.

Присутни су са највећом пажњом саслушали предавање г. др Стефановића које је трајало скоро један час и по завршетку истог топло су га поздравили. Књижевно вече закључио је председник Српске читаонице г. Милан Л. Поповић који је поздравио присутне угледне госте, као и остале слушаоце захваливши им се на овако лепом одзиву.

Нова пошта, 30. март 1943.

    "Ствари које желим да знам су у књигама. Мој најбољи пријатељ је онај ко ми донесе књигу коју још нисам прочитао."   

shadow line

МАРК ТВЕН

Joomla 3.0 Templates - by Joomlage.com