О ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ
Градска библиотека у Новом Саду је најстарија установа културе основана у Граду. Матична је библиотека за Јужнобачки округ и друга по величини јавна библиотека у Републици Србији. Располаже богатим фондом библиотечке грађе који чине преко 500.000 књига, око 100 наслова периодике и значајна количина некњижне грађе.
МРЕЖА ОГРАНАКА
Библиотека ради у мрежи 26 огранака у Граду и насељеним местима градског подручја. У централном објекту у Дунавској улици налазе се: највеће одељење за одрасле кориснике „Ђура Даничић“, издвојено Дечје одељење и Информационо-реферални центар са Читаоницом. У непосредној близини је Огранак „Аница Савић Ребац“, са библиотечком грађом на 12 светских језика.
КУТАК ЗА ДЕЦУ
Дечје одељење је најатрактивније и најживље одељење Библиотеке, са богатим фондом књига и часописа намењених деци и младима до 14 година. Специфично је по разноврсним програмским активностима, интерактивном раду са децом и успешној сарадњи са бројним институцијама културе и образовања.
ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ
Градска библиотека објављује дела која афирмишу културне вредности завичаја и културну историју Новог Сада. Најзначајније едиције су БЛАГО ЗАВИЧАЈА, БАШТИНИК, ЗАВИЧАЈ, ПРЕВОДИ и НОВОСАДСКИ МАНУСКРИПТ. Библиотека је издавач легата – необјављене грађе Стевана Пешића. Такође, објављује часопис за децу и младе БИБЛИОТЕЧКИ ПУТОКАЗ, информативно гласило МОЗАИК и, као саиздавач са Новосадским клубом, СВЕСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ НОВОГ САДА.
ПРОГРАМСКЕ АКТИВНОСТИ
Градска библиотека се по квалитету и квантитету програмских садржаја издваја и препознаје у библиотечко-информативном систему Србије. Заступљени су традиционални програми – књижевни сусрети и промоције, али и бројне друге активности, манифестације, пројекти. Издвајамо: МЕМОРИЈАЛ „СТЕВАН ПЕШИЋ“, БИБЛИОТЕКА НА ШТРАНДУ, ЛЕТЊИ МАСКЕНБАЛ ЗА ДЕЦУ, ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ЗАВИЧАЈНЕ ЗБИРКЕ, стручни скуп „ДАНИ БИБЛИОТЕКА И БИБЛИОТЕКАРА“, ЗАВИЧАЈНИ КУТАК СТЕПАНОВИЋЕВА, достава књига на кућну адресу …
НАШИ КОРИСНИЦИ
Преко 26.000 различитих корисника доприносе да Градска библиотека има запажено место у култури Новог Сада. У узајамној, доброј комуникацији, Библиотека настоји да одговори на потребе и захтеве својих читалаца и буде на услузи свим суграђанима.
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
1
2

Др Чедомир Попов
НОВИ САД У ВРЕМЕ ОСНИВАЊА СРПСКЕ ЧИТАОНИЦЕ

Оно што је био и значио пред четрдесетосмашку револуцију, а то ће рећи управо у време оснивања Српске читаонице, Нови Сад је стао да изграђује читав век раније - после елибертације из 1748. То своје ослобођење и прелазак у виши и повољнији друштвени, економски и политички статус, свесни грађани Петроварадинског Шанца платили су царици Марији Терезији, једно на друго, читавих 95.000 форинти. Ту суму су натегли и прикупили "Срби трговци стоком и Немци занатлије". Није им било лако да до толиког новца дођу, али су при том добро знали "шта по ову скупу цену купују: статус колективног племства". А то је у оно време много значило. Понајпре, право вршења самосталне судске власти, тј. право да сам град и његови судови осуђују своје велике грешнике "на смрт мачем и вешалима", као и на извођење на срамни стуб. Затим, елибертација је доносила убирање прихода од крчми и касапница, од пијаца и вашара, од пивара и пецара, од воденица и млинова у корист градске благајне. Најзад, ту је било и право увећавања привредних делатности, као и самосталног бирања локалне управне и политичке власти, што је ширило простор за разноврсне иницијативе, како на економском, тако и на култуном пољу.

pogled na nsКорисници ових погодности били су сви новосадски грађани, али српски трговци понајвише. Углавном они су, наиме, откупили коморске и граничарске ливаде и пустаре од градских власти, па је тим новцем исплаћен царски ерар, али су Срби стекли јак друштвени слој у новопеченом слободном краљевском граду Неусатзу, Неопланти, или Новом Саду.

Тако је Нови Сад од пролећа 1748. почео "да живи по узору на остале слободне градове тога времена, под надзором Намесничког већа у Пожуну и Придвоне угарске коморе у Бечу". Самим градом и његовим локалним пословима управљао је Магистрат, "на челу са суцем или великим бировом са дванаест сенатора и магистратским чиновништвом: великим бележником, градским капетаном и другима".

После елибертације Нови Сад је брзо напредовао, израстајући у значајно привредно средиште, које је, међутим, по лепоти и угледу још дуго заостајало иза војничког, уређенијег, лепшег и отменијег, Варадина преко пута Дунава, којег је прехрањивао и снабдевао многом другом робом. У самом Новом Саду трговачко-занатлијске делатности су знатно надмашивале земљорадњу, у којој су преовлађивали повртари, баштовани и бостанџије. Пространи пашњаци око града су зато погодовали узгајању многих џелепа волова на чијој су продаји широм Аустрије лепе капитале стекле моћне џелебџијске породице Богдановићи, Рацковићи, Вујићи, Миланковићи, уздижући се у ред најугледнијих грађана новосадских.

Ако нису најснажнији, занатлије су најмногобројнији део новосадског становништва. Половина Новосађана су занатлије. Седамдесетих година XVIII века их је 4.000 од 8.000 житеља овог града. Нешто више од половине занатлија су Срби, док су остали Немци и припадници других народа. Најмање је Мађара. А занатлија и заната је доиста много. Најугледнији су бербери и хирурзи, који, поред шишања и бријања, ваде зубе, пуштају крв и дају клистир. Ту су, затим, дунђери, цимермани, колари, ковачи, казанџије, ужари, ћурчије, абаџије, сабови и шнајдери, капамаџије, чизмари, обућари, опанчари, кујунџије, стаклари, столари, месари, пекари, симиџије, екмеџије, лецедери и воскари и још неки други. Формирани и умножени у XVIII, наставили су да делују и дају штимунг овом граду и у XIX веку, све до Милетићевих времена, с тим што су неки, старији, занати слабили, а други, моденији, јачали и развијали се.

Трговина је друго, најцењеније, а по економском значају и водеће, занимање Новосађана. Дућана, магаза и пијачних тезги је безброј и то најразноврснијих, а трговаца је толико, вели Јаша Игњатовић, "да кад би сви трговци у Јевропи изгинули, могла би се сва Јевропа с њима насадити и накаламити"

Тај динамични трговачко-занатлијски свет даје Новом Саду живост, необичну за једну далеку провинцијску варош, на периферији пространог Хабсбуршког царства. Он ради, послује, производи, пазари и шићари, али се и весели и забавља свирком и песмом по крчмама ("Зелени венац", "Код три круне", "Код Грајнера", "Код шеве", "Златна патка", "Код фазана", "Бела лађа", "Код краљице енглеске"), на не баш редовним позоришним представама и на друге начине.

"И тако, трговина и пазар, молитва и забава. Звоњава са пет православних и три католичке цркве [...] - та заглушна гудњава бронзе над плитком и густом водом, поврх земље и трске, недељом пре подне, кад сав промет има да стане, сви дућани да се затворе, сви мајстори, мајсторице, калфе и ђаци да пођу на службу под претњом глобе и казне.

"Како тај Нови Сад изгледа средином XIX века, 30-их и 40-их година, које нас у овој прилици пре свега интересују?

Његово становништво броји тада нешто преко 20.000 душа. Близу две трећине њих су Срби, скоро једна трећина су Немци, а затим долазе Мађари, који тек од 30-тих година почињу у већем броју да се досељавају (крајем XVIII века забележено је само 30 њихових породица), те Јевреји, Русини, Јермени, Цинцари и Грци. Ови последњи (Цинцари и Грци) се, као православци, брзо посрбљују. "Будући већина", Срби и поред јаке немачке групе, "доминирају поседом и интелигенцијом". Јаша Игњатовић је у својим Рапсодијама забележио сећање на Нови Сад у години 1848: "Још нешто ми је падало у очи, што сви српски говоре, јер то је донде кад реткост била видети варош која уопште носи српски тип." С Новим Садом се, по Јаши, у овој превази српског духа, могла мерити још само Сент Андреја.

Кад је реч о спољном изгледу града, занимљиви су описи неколико познатих савременика који су о њему сачувани. Апотекар Франц Шамс још 20-их година описује Нови Сад као живу варош, чији је динамични развој и просперитет везан за Дунав. Многобројни његови рукавци, лимани и канали омогућују лако повезивање града са околином и са светом. "Бродови од најмањих до највећих врста - вели Шамс - налазе се на левој обали дунавској. Тамо се виде лађе које носећи 6 до 8.000 мерица жита, секу Дунав нагоре и надоле... Дивно блистају овде у западном правцу, осветљене заходним сунцем, зграде и црквени тоњеви краљевског угарског слободног града Новог Сада... Налево више мостобрана излива се Дунав у такозвани Лиман, који врло добро долази трговцима јер с натовареним лађама могу да дођу до својих магазина." А у многим од тих магазина, дућана и пијачних тезги, увек има свежих пољопривредних производа које до самих прилаза јерменској цркви и данашњој згради поште лађицама и чамцима довлаче Каменчани, Лединчани и Раковчани.

Још већи значај од канала и рукаваца Дунава за Нови Сад имао је чувени понтонски мост према Петроварадину. У својим Успоменама Михаило Полит-Десанчић га се из детињства сећа као "најважнијег предмета" у целом граду. Тај је мост "право положен преко 32 понтона", а дуг је 420 корака. "С обзиром на чврстину и нарочити облик понтона, то је неоспоно најлепша творевина ове врсте у Аустроугарској монархији" - каже Полит. Преко зиме он се склања и везује уз обале, а с пролећа се поново поставља. "Највећи догађај у години је", наставља он, управо кад се "намешта мост према Варадину." Тада се "велика парада" градила: "Изишли би ђенерал с једне стране, а с друге градоначелник, војна музика би свирала, а кад је мост био готов била су свечана руковања на крају."

Сам град развио се до 30-их и 40-их година XIX века у "знатно трговачко место". Поред Дунава и Петроварадина, томе су у највећој мери допринели "неумона радљивост његових становника" и здрава амбиција која све тера да се боре да надмаше један другога. "Сви тргују и спекулишу, сви ћаре и пазаре као на највећем пазаришту." Варош је сва у покрету и променама и пуна контрасти. Ни село, ни прави град, ни ис-тински средњоевропски центар, ни сасвим оријентално-балканска паланка. А од свега је по мало. Полегао по мочваној баровитој низини, изграђен на сувим земљаним и песковитим гредама, а оивичен и пространим сочним пашњацима и ливадама, још је приземан и неугледан. У његовој најживљој улици - Дунавској - прва кућа на спрат, гостионица "Код краљице енглеске", подигнута је тек коју годину пре Буне, управо у време кад је настајала и Српска читаоница. Најупечатљивији утисак у Новом Саду остављају многобројни дућани и пијаце који се пружају дуж готово свих улица у центру града. Знаменити аустријски граничарски генерал Молинари, родом из Титела, долазио је као дете 20-их и 30-их година деди у Нови Сад и најживље упамтио пијацу у Дунавском сокаку. "Нарочит утисак - каже - остављале су на мене велике количине разноврсних, делом колосалних риба које су хватане у Дунаву. Рибља пијаца била је у Дунавском сокаку баш испод наших прозора. Било је ту шарана, лососа, моруна, јесетре, да наведем само најважније врсте." Али, у тој жили куцавици града, постојало је много чега другог: и за суву гушу и за гладан трбух - вели Молинари. "У свако доба дана могу се на столу, постављеном на улици, добити јела кувана и печена, слатко и туршија, при чему риба чини главну основу... Апетит једног странца свакако ће се отворити и он ће више пута преко дана сести па јести оно што му воља дође. Но ко је навикао на уредан живот, томе ће бити веома мучно што мора удисати мирис јела кад је сит. Па чак и кад није, задах масти, пара од јела, мирис сирћета и испарења рђавог уља за салату тако су гадно помешани, да кад човек с добрим апетитом прође туда кући на ручак, изгуби апетит пре него што кући дође. Треба уз то, у топлим летњим данима, замислити безбројне ројеве мува које кувар махалицом тера, што у јело, што на пролазнике, те сваког прође воља да посети ово место разоноде ради."

Тај полуоријентални изглед и дах Новог Сада пре Буне 1848. сликовито, али с мање мучнине, описао је и онда млађани Полит-Десанчић: "У старом Новом Саду... било је доста кућа са доксатима и са дрвеним басамцима са сокака. - Дунавски сокак наличио је на какву турску варош... Куће су имале широке стреје, тако да си по киши могао ићи по суву читавим Дунавским и Ћурчијским сокаком, па и пијацом. Те широке, ниске стреје чиниле су, да су улице сасвим узане изгледале."

"Што се тиче начина изградње и расподеле града уопште, не може се о њему никако рећи да је правилан, а исто тако ни уредан и чист."

"И трг и неколико улица је додуше поплочано, али би магистрат требало више да троши за одржавање калдрме, да би је могао назвати добром. Удаљене улице нећу овде уопште да спомињем, јер су оне већином неугледне, као и у већини угарских градова некалдрмисане, те се њима кад је киша у ствари плива по блату."

Становништво Новог Сада, по Политу је, такође, полуоријентално и патријархално. Нови Сад је "тип српске вароши" у којој су још многи становници "знали турски и грчки". Трговци и занатлије су радо седели или чучали испред својих ћепенака "у оријенталном оделу, са плитким ципелама на ногама и чибуком у устима и разговарали грчки".

И у такву средину, међутим, 30-их и 40-их година већ увелико продире бидермајер, којем се стари патријархални свет немилосрдно, али у ствари безнадежно, подсмева. Жене, вели се у једној сатиричној песми, носе "марамице и валове / пнехаобне и шалове, / златне бурме и прстење / белензуке и празлетне / шешир, шмизле, грдне локне / ћурак, шлифер, наруквице / бајадере рукавице / везом сукње, ципелице / танке штримфле, топанчице / и све ала Паганини / ала жираф, ала Зрињи".

Ни мушкарци не заостају у новој моди. Све више их се одева као Милован Видаковић: шлифер, фрак, чизме с високим сарама, бамбусов штап у руци, високи цилиндар - као на акварелима Јована Пачића.

О тој мешавини Европе и Оријента сведоче и игре на кућним и јавним забавама. Играју се народна кола, али и валцери и менует. Нови омладински нараштај који стиже на сцену управо пред револуцију 1848. наглашава вредност националног фолклора, али сада више не из оданости патријархалном животу, већ са израженом националном идејом у глави.

У националном погледу, Нови Сад је још од краја XVIII века био једно од средишта српског народа, како по броју и материјалној снази, тако и по друштвеној и духовној активности свог српског становништва. То српско друштво трговаца, занатлија и паора-салашара, али и магистратских чиновника и конциписта "који вијају муве по празним канцеларијама", затим свештеника, официра, адвоката, ретких писаца и интелектуалаца, већ има развијено историјско осећање, "негује култ своје прошлости" и зна где припада. Да до тога дође много му је помогао учени ковиљски архимандрит Јован Рајић, али ће капитални скок у правцу националног идентификовања наступити ипак тек са вестима о Првом српском ус-танку у Београдском пашалуку. "Он је изазвао дубоку промену српске политичке и култуне свести и живота у целини, што је врло видљиво у Новом Саду." Неки га представници тадашњих аустријских власти, увелико претерујући, представљају као "главно илирско уротничко место", што Нови Сад свакако није био, а неће бити ни у Буни 1848-49. Али, није све ни тако безазлено. У њему владика бачки Јован Јовановић на почетку Првог устанка игра изузетно важну улогу у саветовању, у популарисању и помагању устале браће на Југу.

А после Другог устанка и стицања српске аутономије у Турској, "многи ће грађани Новог Сада тражити од магистрата пасоше за одлазак у Милошеву Србију". Везе са Србијом од тада ће непрестано јачати, а то ће даље подстицати националну свест Срба у Угарској, па и у Новом Саду.

Од недовољно дефинисаног романтичарског "панславизма", она ће се до Буне претворити у јасно артикулисану и изражену српску националну свест. Не малу улогу у том преображају одиграо је српски култуни препород у чијем је средишту била Вукова борба за језичку и култуну реформу. Али не треба заборавити ни остале тековине српске културе остварене у првој половини XIX века, у чијем су стварању Нови Сад и његов интелектуални круг играли истакнуту улогу. Од тих тековина и достигнућа поменућемо само неке најмаркантније и најпознатије.

На првом месту је Гимназија, основана Даровним писмом Саве Вуковића од Берегсове из 1810, а отпочела да ради, као потпуна шесторазредна школа, тек 1816, пошто јој је још 200 новосадских родољуба својим прилозима прискочило у помоћ. Раздвојена 1819. од Католичке, Српска гимназија ће са својим знаменитим професорима, од Павла Јозефа Шафарика и Георгија Магарашевића, до Милована Видаковића и Атанасија Николића чинити језгро новосадског култуног круга, којем су, дуже или краће време, припадали Мојсеј Игњатовић, Димитрије Стефановић, Игњат Јовановић, "Илир из Бачке" Петар Јовановић, Јоаким Вујић, Павле Соларић, Јован Пачић, Стефан Вујановски, Урош Несторовић и други. Из тог круга ће, иницијативом знаменитог "дољноземца" Георгија Магарашевића и ауторитативног Јована Хаџића, проистећи славна Сербска летопис (будући Летопис) и њено чедо Матица српска. У њему ће доцније настати и Јовановићева Бачка вила. Интелектуалну и социјалну основу овог круга су, поред трго-ваца и занатлија, чинили професори, свештеници, чиновници, ђаци, те јака група правника (адвоката), којих је већ 20-их година било око педесетак.

Поред гимназија, Новосађани су 40-их година имали и по три православне и католичке основне школе, две српске "филијалне школе", једну грчку школу, те више приватних учитеља, учитељица страних језика, лепог писања, математике и ручног рада, као и "лерова" за женску децу.

Штампарство и књижарство су у Новом Саду били занати, али од посебног духовног и култуног значаја - као и другде уосталом. И штампари, књиговесци и књигопродавци јављају се у Неопланти још у XVIII веку. До 1790. међутим, само је један књиговезац и продавац књига (Дамјан Каулици), кад на "главној пијаци, на ћошку" своју "Немачко-француску књижару" отвара незаборавни Емануил Јанковић. При том, он оснива и прву српску штампарију, али сви његови напори да добије право српске књиге на свет издавати, остали су узалудни. Тек средином 30-их година такву дозволу добиће његов синовац Павле Јанковић, а 1842. и Јован Каулици. Они држе књижаре, али се, поред њих двојице, књижарством бави и Петар Стојановић, којег називају "јединим и првим, до данас правим српским књижаром". А ту је и Георгије Кирјаковић, трговац "сеченом робом", који вредно скупља пренумеранте на Вукове и друге књиге.

Нови Сад је још у XVIII веку видео већи број позоришних представа. Изводиле су их немачке путујуће дружине. Једна од таквих, која је, гостујући 1789. оставила дубок утисак и јаку успомену, била је "Trauer- Lust- Singspiele und Vallet-Truppe". Српске позоришне представе рачуна се да почињу са извођењем Вујићевог Цног Ђорђа 1815. У развоју сценских уметности све до 1861. међу новосадским Србима нема баш континуитета и истрајности. Значајније датуме представљају извођења националних драма Смрт Уроша В Стефана Стефановића и Владимир и Косара Лазара Лазаревића, а пре оснивања Српског народног позоришта, свакако најзначајнију појаву ове врсте представља Летећа дилетантска дружина која је у раздобљу 1838-1842. давала представе у Новом Саду, Панчеву, Загребу и Београду. Ни у време настанка Српске читаонице, новосадски Срби нису баш сасвим лишени позоришних догађања. Управо у године 1844-45. падају театарски покушаји Константина Поповића Комораша.

Захваљујући свему реченом, а и много чему што је овом приликом морало бити прескочено, можемо констатовати да је био у праву славни Шафарик, кад је, још пред свој долазак за директора Српске гимназије, говорио да је Нови Сад "гнездо Српства". Управо 40-их година XIX века у том гнезду стасава једна нова генерација будућих интелектуалних и политичких предводника Срба у Угарској, па и у читавом српском народу. У њој је најстарији Ђура Даничић, али за њим жуно иду Милетић, Змај, Полит, Лаза Костић и други.

Први наговештај наиласка те нове, борбеније, национално одушевљене генерације, на први поглед безазлен, али злослутан наговештај блиске националне експлозије која се спремала, а коју је мало ко непосредно слугио, биле су демонстрације Срба 1846. због отпора Немаца да се на просторијама Стрељачке дружине стави табла исписана на три језика - немачком, мађарском и српском - уместо само на једном, "законитом" мађарском. Било је то управо у време кад је Српској читаоници стигло одобрење власти за рад.

    "Можда нема дана нашег детињства које смо тако испуњено живели од оних које смо провели са омиљеном књигом."   

shadow line

МАРСЕЛ ПРУСТ

Joomla 3.0 Templates - by Joomlage.com