СЛАВНИ МАЂИСТРАТЕ!

Из побуде, да би се за сопствено образовање потребни реквизити лакше сакупити могли, одлучили су ововарошки Срби за оснивање једног друштва, тачније "читалачког круга". С обзиром да оснивање друштва таквог типа захтева планску припрему као и укључење свих заинтересованих јавних личности и органа града ради избегавања утиска званичне власти да је у питању можда незаконит скуп; стога је овлашћени адвокат Јован Рајић, као председавајући овог скупа, изволео о томе градског фишкала Франца Ланга обавестити, од кога је затим добијена сагласност за одржавање овог скупа. С познајом тога, и имајући у виду наш узвишени циљ, окупили смо се на данашњи дан у просторијама Грчке школе да би унели неопходне промене у правила (статут) друштва и поведени чврстом вером у светлу перспективу нашег подухвата, шаљемо текст славном Мађистрату на увид ради слања истог вишој инстанци одобрења ради. Као последице наведеног журимо се да у статут унесемо неопходне измене, да би са српског језика на мађарски превели и преко славног Мађистрата одређеном министарству (вероватно је у питању Министарство унутрашњих послова - прим. прев.) ради прихватања припослати изволели.

С поштовањем- Нови Сад 5. октобар 1845. године.
Поштовани Магистрат

слуга покони

Јован Рајић
привремени председник
"Српске читаонице" у оснивању

Часници Читаонице српске у Новом Саду

Др Чедомир Попов:
Нови Сад у време оснивања Српске читаонице

Др Сава Дамјанов:
Српска Читаоница, Други светски рат

Мира Миљковић:
Јавне библиотеке у Новом Саду (1945-1958)

Др Милутин Смиљанић:
Народна библиотека у Новом Саду (1958-1983)

др Душан Попов
ПОЧЕЦИ СРПСКЕ ЧИТАОНИЦЕ

Nekadašnja zgrada Srpske čitaonice - fotografija

Зграда у којој се после 1870. године налазила Српска читаоница

У "највећем српском општеству", како је Вук Караџић назвао Нови Сад, Српска читаоница није била само место за читање новина, часописа и књига, нити се њена друштвена делатност сводила на чајанке, балове и забаве. Под туђинском влашћу, младо либерално српско грађанство кроз ову установу се одупирало однарођавању, будило и чувало националну свест. Свакодневно окупљање чланова у Читаоници, живо коментарисање штива из новина, ватрено полемисање, из чега су врцале нове идеје и иницијативе, каква ће бити и она о оснивању првог српског театра, стварало је атмосферу за политичку борбу, у којој ће се тражити сва права за народности у Аустрији (и потоњој Аустро-Угарској), давати маха акцији демократских снага, а осуђивати слуганске, опортунистичке или конзервативно-клерикалне тенденције у српском друштву. 1

Дубоко забринути вапај једног од најјачих, европски образованих и усмерених интелектуалаца у Новом Саду, Емануила Јанковића, с краја XVIII века, кад су идеје Француске револуције означиле долазак новог доба, упечатљиво одражава стање духа међу Србима: "Србљи, гди сте?" - узвикује Јанковић - "Што спавате? Зора је, пробудите се, време је веће!" 2 Нема сумње да је, уз појаву првих листова, једног Летописа Матице српске, која ће ваљда генетским кодом у себе уградити синдром вечности, и појава Српске читаонице у Новом Саду весник култуног препорода код Срба, који је Јанковић тако жудно ишчекивао.

Поуздано се зна да је Оснивачка скупштина Српске читаонице одржана у недељу, 23. септембра 1845, по старом календару, а 5. октобра по новом, што у овом веку значи 6. октобра, на Зачатије (зачеће Јована Крститеља). Али тај датум не означава и почетак читаоничке делатности у Новом Саду.

Нису нужна ни писана сведочанства, кад се зна духовни профил Емануила Јанковића, да је његова књижара 1790, у кући "Код белог лава", на углу Дунавске и данашње Змај-Јовине улице, морала бити и прва читаоница. Они ретки интелектуалци, међу тадашњих 10.200 житеља, који су читали књиге на латинском, немачком или чак француском, оне госпође што су биле претплаћене на немачке илустроване часописе или госпођице што су долазиле по ноте за гласовир - нису могли одолети, уз велико задовољство власника, да књиге изложене на пулту не прелистају, да понешто од занимљивог штива и не прочитају и о томе са ученим књижаром и не прочаврљају. 3

Друго место где су се стручна књига и лепа књижевност читале било је "гимназијално књигохранилиште", којем је 1819. године темељ ударен доласком за директора Новосадске гимназије предузимљивог и образованог Павела Јозефа Шафарика. Иако свестан "неразборитости мишљења многих и старачке ускогрудости", а осећајући у новосадској средини "сумње, оклевања и нерад", оно Јанковићево "спавање", он се апелом обратио Новосађанима да прилозима помогну богаћење библиотеке, која је званично основана 1822. са преко хиљаду изабраних књига и часописа. 4

Још је нерасветљено треће читалиште, које је међуратни председник Српске читаонице, пречасни протојереј Алимпије Поповић, био рад да прогласи као почетак рада ове славне установе. У тадашњем Дану најавио је да ће 1938. бити обележена 100-годишњица Српске читаонице. Из седнице Управе 25. новембра 1937. изашло је писмо Градском поглаварству, у којем се дословце каже: "Српска читаоница у Новом Саду, која постоји од год. 1838. и спада међу најстарије култуне установе града Новог Сада, имала је пре Светског рата најлепшу и највећу библиотеку у Новом Саду и та библиотека јој је за време рата потпуно уништена." Напомињући да су јој приходи од чланарине незнатни, Управа је, у жељи да обнови читаоничку библиотеку, била слободна "да најучтивије" замоли Поглаварство да јој додели субвенцију. Поглаварство је давало тада Матици српској скромну суму за библиотечку делатност у граду и није вероватно ценило да је нужно стварати још један пункт као "књигохранилиште", желећи да Читаоницу усмери на њену приману делатност. 5

Управа се зато, кад је 6. марта 1938. решила да крајем те године прослави стогодишњицу, поново обратила Градском поглаварству, а једним писмом и Банској управи, тражећи дотације за прославу, како би се она приредила на достојној висини, у складу са значајном улогом коју је Читаоница вршила у предратној Аустроугарској монархији, а за чији су рад везане многе познате личности, које су "нечујно и незапажено од мађарских власти, истакнутим и неизвештаченим патриотизмом сарађивале на градњи пута што је водио слободи". 6

Дотације су изостале, а Управа је, не само због тога, одустала од прославе, јер се вероватно дошло до закључка да прави датум оснивања Читаонице пада тек 1845. године. Уверљивих докумената о оснивању Читаонице 1838. није било, а мемоарски записи нису били поуздани, нити су показивали континуитет у раду до 1845. Ако је Читаонице и било 1838, она је остала као покушај кратког трајања. Податак да је било Читаонице 1838. потиче од др Илије Огњановића Абуказема, који је као уредник Јавора, износећи сећања на чувени српски бал, приређен у корист оснивања Српске читаонице 1844. навео да му је поштована госпођа Ана Добрићка причала како су око године 1837-38. даване позоришне представе у корист Читаонице, да је тада та Читаоница постојала и да је од прихода са представа и основана. 7 Благородна Новосаткиња Добрићка (1829-1912) била је, како знамо, кћи Константина Поповића Комораша, који је с ентузијазмом окупљао дилетанте и са њима приређивао представе, и она је као девојчица могла присуствовати тим приредбама. Али њено навођење да је библиотекар био Глиша Новаковић, за кога знамо да је тек после Вучићеве буне 1842. избегао из Србије у Нови Сад, наводи на то да би се та Читаоница морала везати за четрдесете године. Ако је то Алимпију Поповићу и другој господи из Управног одбора Читаонице средином тридесетих година нашег века био једини извор - готово да можемо са великом вероватноћом констатовати да Читаонице 1838. није било у Новом Саду. О њој нема трага ни у окњеном архиву Магистрата.

Читаоница кафанског типа постојала је 1842, како читамо у Пештанско-будимском скоротечи. Дописник се јавио из Новог Сада, где се, по његовом мнењу, налазило "језгро Србства", дајући маха свом патриотизму. Написао је да његовој српској души "милије не може бити" него кад обавештава нешто лепо о својој народности. Филозофирајући о томе да "семе рађа корен, овај носи влат, а влат ће труда платити", навео је како се код нас "тек семе баца - само мотрити ваља да буде чисто". А то "семе" био је будан дух родољубивих "великих мужева србских", који су били у прилици да се претплате на Скоротечу, Сербске народне новине, београдске Србске новине и друге српске листове, па да би омогућили и онима који таква гласила нису могли држати да их читају, дају их у гостионицу "Код зеленог венца" (потоњу "Слободу", на главном тргу, где је доскора био Дом ЈНА а сад је Војвођанска банка). А тамо је било слободно свакоме да уђе и да их чита. Дописник је нагласио како се ту непрестано чита тако "да се ласно увидити може жарка љубав Новосађана к народности!" 8

Из Павловићевих Сербских народних новина видимо да је тада постојала и "прекрасна" библиотека, која је, нажалост, била увек затворена. Лист је апеловао на надлежне у граду да се ротулус (каталог) одштампа, како би се гражданству и ученицима дало до знања каквих књига има. По том предлогу, љубитељи књига би "на квиту" књиге "најдаље на четири дана на прочитање узимали", уз минималну надокнаду од пет крајцара. А ђацима би се, по тој замисли, два пута недељно библиотека на по 2-3 сата отварала, да у њој "седети и читати могу". Занимљиво је да је дописник пештанских новина предлагао да се заведе и обавеза штампарија у Новом Саду да по један примерак од књига које одштампају дарују библиотеци. 9

Акција мађарских интелектуалаца, који су настојали да у грађанској касини обезбеде читање мађарских новина, ишла је за тим да се тамо и мађарски разговара, како би се језик "ањаорсага" наметнуо, насупрот до тада владајућих латинског и немачког. Како вели Васа Стајић, видећи шта раде Мађари на унапређењу свог национализма и за пропаганду мађарског језика, "Срби су били на све готови само да одбране своју народност". Замах мађарског шовинизма покренуо је иницијативу да се организује Српска читаоница, да буде бар покушај једне бране против надируће мађаризације. 10

Да би се дошло до новца за ово читалиште, приређен је 12. септембра 1844. по новом календару, велики српски бал, који су Сербске народне новине назвале "торжеством народности". По "образима" великог формата на зидовима знаменитих Срба, које је красно "намоловао" сликар Павле Симић - Доситеја, Рајића, Гундулића, Мушицког и добротворе Текелију и Сервицког, по српским тробојкама које су се уплетене у косу вијориле око глава младих лепотица, по музици која је умилним звуцима испуњавала дворане и башту Грађанског стрелишта, по српским колима која је младеж неумоно и понесено играла, по масовном одзиву гостију из свих крајева Војводине, по угледним званицама из српског култуног и политичког круга, а надасве по раздраганој атмосфери која је захватила и младо и старо - био је то врхунски догађај какав ни раније ни после у овостраном Српству није запамћен. Кад су младићи снажним гласовима запевали "Ја са Србљин србски син", а девојке узвратиле "Ја сам млада Србкиња" - био је то врхунац националне еуфорије, коју је, мада и сам тронут, извештач Павловићевих новина Радивој Стратимировић у свом тексту одмах ублажио и претерано резигнирано, па и нетачно, коментарисао да је Србљин од давнашњег времена само у песми славни син, "а да делом у изображенију народности, језика и литературе ништа осведочио није!" 11

Новосађани и други српски грађани, који су били на том "блистајућем србском балу", демантовали су Стратимировићева песимистичка предвиђања. У тој прилици и после сакупљено је више од две хиљаде форинти аустријске вредности, а сабрано је, које поклонима, које куповином преко хиљаду књига, па је тако ово "благородне цели заведеније" испало "совершено дело добродушних Родољубаца". 12

Осниваче Читаонице охрабрила су и обећања богатих Срба, међу којима и Ђорђа Сервицког, турскокањишког велепоседника, да ће "с великим саучастијем" подупирати ово култуно подузеће. А и млади Новосађани, они које је у својим сећањима помињала госпођа Добрићка, непрекидно су се трудили да би се "дилетантским представљенијама за читаоницу овде се установити имајућу новчана потпора основати могла". 13

Идуће године, 6. септембра 1845. по ст. к. у гостионици "Код фазана" опет је уприличен велики српски бал у корист Српске читаонице. С неописаном радошћу, српским колом је започео, па је тако и текао, "милим чувствима развијајући дух сваког Србина", како је 23. септембра јавио дописник Сербских народних новина. Бал је увеличао својим присуством и архиепископ Јосиф Рајачић. И опет су се присутни племићи и грађани српски надметали "за основати се имајућу читаоницу србску подпоре прилагати", што је све могло да увери "о ревносном родољубију овдашњи Срба". Тако се, вели "Родољуб Србин", како се дописник потписао, "давно тињајућа жар љубави прама рода у пламен живости преобраћо се..."

[Превод документа:]

СЛАВНИ МАЂИСТРАТЕ!

Из побуде, да би се за сопствено образовање потребни реквизити лакше сакупити могли, одлучили су ововарошки Срби за оснивање једног друштва, тачније "читалачког круга". С обзиром да оснивање друштва таквог типа захтева планску припрему као и укључење свих заинтересованих јавних личности и органа града ради избегавања утиска званичне власти да је у питању можда незаконит скуп; стога је овлашћени адвокат Јован Рајић, као председавајући овог скупа, изволео о томе градског фишкала Франца Ланга обавестити, од кога је затим добијена сагласност за одржавање овог скупа. С познајом тога, и имајући у виду наш узвишени циљ, окупили смо се на данашњи дан у просторијама Грчке школе да би унели неопходне промене у правила (статут) друштва и поведени чврстом вером у светлу перспективу нашег подухвата, шаљемо текст славном Мађистрату на увид ради слања истог вишој инстанци одобрења ради. Као последице наведеног журимо се да у статут унесемо неопходне измене, да би са српског језика на мађарски превели и преко славног Мађистрата одређеном министарству (вероватно је у питању Министарство унутрашњих послова - прим. прев.) ради прихватања припослати изволели. - С поштовањем - Нови Сад 5. октобар 1845. године.
Поштовани Магистрат

слуга покони

Јован Рајић
привремени председник
"Српске читаонице" у оснивању

Радивој Стратимировић от Кулпин
в. д. записничар (бележник)

С мађарског превео Караба Јован

Први председник постао је адвокат Јован Рајић, да кажемо млађи, за разлику од његовог славног имењака, архимандрита и историчара, чији је лик био изложен на зиду главне двонице. И он је с емиграцијом обреновићеваца 1842. дошао из Србије и Стратимировић га назива "неумоним родољупцем". И на балу је био главни домаћин, с тробојном пантљиком на реверу, и са најугледнијом гошћом, грофицом Бранковић, "зачео је шетњу по сали", јер ваљда стара госпођа није била у стању да се заврти у колу, попут оних младица около које су цупкале од нестрпљења да се упусте у игру.

Док статути нису одобрени, Рајић је био привремени председник. Привремена дужност деловође (или секретара) поверена је Радивоју Стратимировићу, такође адвокату, док је част првог потпредседника припала пароху Сабоне цркве Платону Јевремовићу. Да не би окупљање одбора било противзаконито, Рајић је код градског суца Франца Ланга издејствовао дозволу за прве седнице, на којима су претресани статути. У згради Грчке школе, у данашњој Грчкошколској улици 3, биле су прве просторије Српске читаонице. Статути су прихваћени на седници од 5. новембра 1845. по н. к. Преведени су на мађарски и заједно са молбеницом поднесени новосадском Магистрату, с тим да буду прослеђени надлежном Намесничком већу у Пешти. Магистрат је одредио сенатора Гаврила Ползовића за комесара, који је ревносно, ваљда да докаже своју лојалност поретку, упозорио да је Читаоница, без његовог "сутицаја" заказала прву скупштину за 27. децембар 1845. Магистрат је закључио да се скупштина не може држати док не стигну статути одобрени од више власти.

Није се Намесничком већу журило да једној националној установи народности, која се очигледно није уклапала у политичко-идеолошки концепт свеколике мађаризације, дозволи рад, али ни одбијањем није хтело да књи углед правне државе. После дужег оклевања из Намесничког већа су послате примедбе на статуте, а кад је на њих позитивно одговорено, опет се чекало. Можда ће даља архивска истраживања открити шта се у међувремену догађало. Зна се да је на Ђурђевдан 1847. на месечном заседању Читаонице Јован Рајић поднео оставку, а да је "одбони председатељ" Стратимировић тада најавио велики бал у корист Читаонице и да су родољубиве Српкиње даровале разне рукотвоне предмете у вредности од преко хиљаду форинти сребра, с наменом да се фонд Читаонице обогати. Најављено је већ тада да ће за новог председника доћи угледни Јован Хаџић, човек с ореолом оснивача Матице српске. 14

Врло брзо је Читаоница имала девет "основатеља", са прилогом од 100 форинти најмање, преко 200 чланова, са најмање 10 форинти доприноса, и већи број приложника са мање од 10 фор. - и није толико била битна висина улога, јер је онај приход од 2.500 фор. што се под камату давао, као и непокретни капитал од 5.000 фор., био довољан да се 18 новина стално у Читаоници налази а преко 1.500 стајало је на располагању читаоцима - било је важно да је српски свет могао духовно да се обогаћује, да своју народност негује и чува, а да се у просвети с европским народима може мерити.

Чинило се госпођи Добрићки, да са њом и завршимо, да су Срби у Новом Саду тада, пре Буне, а она је била млада и пуна живота, предњачили у свему, били весели и задовољни, и сложни, нагласила је ово последње. "А како је наопако данас са српском слогом?" - питала се уочи Светског рата, 14 па би њено питање актуелно ођекнуло и сада. Нови Сад, вели госпођа, у том погледу више није оно што је некада био. Можда и овом прославом Српске читаонице, макар скромно, враћамо део некадашње његове славе.

1 Читаонице Срба у XIX веку. - Годишњак Библиотеке Матице српске за 1992. годину, Нови Сад 1993, 106-135.

2 Др Миховил Томандл, Српско позориште у Војводини, И (1736-1868), Нови Сад 1953, 25.

3 Душан Попов, Емануил Јанковић, књ. Знаменити књижари и издавачи Новог Сада, Нови Сад 1993, 5-20.

4 Владимир Отовић, Библиотека (Новосадске гимназије), Споменица, Нови Сад, 144-149.

5 Писмо Српске читаонице Градском поглаварству, Архива Народне библиотеке Новог Сада, бр. 25, 25. XI 1937.

6 Писмо Српске читаонице Градском поглаварству, бр. 10, 11. ИВ 1938.

7 Јавор, год. XVIII, бр. 1, Нови Сад, 1881, стр. 13.

8 Пештанско-будимски скоротеча, число 18, Пешта, 30. VIII 1842.

9 Сербске народне новине, число 65, Пешта, 23. VIII 1842.

10 Васа Стајић, Грађа за кулшуну историју Новог Сада, Нови Сад 1951, 327-328

11 Сербске народне новине, число 72, Пешта, 10. IX 1844.

12 Сербске народне новине, число 75, 23. IX 1845.

13 Ана Добрићка, Нови Сад некад и сад. - Српски народни велики илустровани календар "Свети Сава" за 1910. годину, Нови Сад 1909, 41-43.

14 В. Стајић, пом. књ., 328-331.